Научи да ствари треба да се чувају, али некад неку и сломи.
Научи да се изује и пере руке кад уђе у кућу, али понекад се заигра и заборави.
Научи, на пример, да не треба да просипа по поду – али, понекад се деси. Ми, због наше фрустрације, или због страха да ће дете израсти у неспретну, пркосну штроку, драмимо и вичемо свом силином наше одраслости: “Јаооо, па шта си урадио! Погледај сад како је све мокро!“ Као да се дете не осећа довољно постиђено и трапаво. Приде неки додају и коју увреду: „Е, баш си смотан!“
Данас је дете просуло, а ја сам му једноставно додала марамицу која ми је била при руци, без речи, и наставила сам да слажем веш добро расположена. Насмејао се. Насмејало се и моје срце. Јер сам показала детету:
Да нисам његов навијач, који сваки успех слави, а сваки промашај кажњава и вређа;
Да имам поверења у њега – знам шта дете зна и уме (имам у виду да се тек развија), знам да није пркосно из чистог хира, знам да се дешавају непредвиђене ситуације. И верујем му.
Да га прихватам и волим такво какво јесте. Увек. Што год урадио, увек може имати поверење у мене – да му нећу доливати уље на ватру постиђивањем, осудама, казнама и претњама. Пушио, пио, крао – излаз ћемо тражити заједно. Ја сам његов ослонац, да се придигне када га снаге издају.
Срце ми се смејало, јер се дете насмејало. А није увек тако било. Раније, када би урадио нешто што ми се не свиђа – отворио би широм очи према мени и престрављено, укипљено чекало да се сав мој бес обруши на њега.
Једном, спремали смо се да изађемо у шетњу. Ко то није радио, не зна колики је то посао. Мораш да се побринеш да су сви јели и пили, чисти и одморни, добро обучени; да спакујеш пелену, пресвлаку, ужину, свежу воду, играчке. На вратима, неко је поново мокар, па скидаш своју јакну и ципеле, пресвлачиш, друго дете већ вришти од нестрпливости. Облачиш се поново, оно што вришти тражи да му се обрише нос.
Закорачим у купатило по марамицу, а мала вришти: „Неееее!!!“ Прекид филма. „Шта је бре сад било! Опет гураш сестру! Престани више да је гураш! Разумеш ли!!!“
Спушта поглед.
Спуштам ја лопту.
„Зашто си погурао сестру?“, питам мирно и искрено знатижељно.
„Па, хтела је да изађе, и ја сам је вратио унутра да се не изгуби!“
Он, одговоран велики брат, је поступио у складу са својом савести.
Да се нисам зауставила и била искрено отворена за комуникацију, никад не бих сазнала ту, мени задивљујућу, чињеницу о свом детету.
Одмакни се. Сачекај. Посматрај.
Увек се запитај – зашто. Ако ништа друго, учини детету (а и себи) љубазност да не претпостављаш одмах да је безобразно и зло.
Јер дете жели да уради праву ствар. Дете ме копира. Дете жели да ми се допадне, чак ће угушити своје ја да би постало исто као ја.
Зато, имај поверење у њега. Да, кад одрасте, оно има поверење у себе, да ради праве ствари. А не да чека да му навијачи, контролори, друштво – говори шта да ради.
Неповерење, поготово према децу је данас епидемично. „Човек је човеку вук.“
Увредљиво и понижавајуће стојимо деци над главом; и осећам тежину њиховог погледа: „Зар ми не верујеш?“
Тестирамо их и проверавамо, јер им не верујемо.
Мотримо их сумњичаво и обазриво – да нас не преваре – а баш тим неповерењем их приморавамо на то.
И када су „добри“, нама то није довољно. И ту изражавамо неповрење. И даље дајемо упутства и хвалимо, да случајно дете не „склизне“ опет у илегалу: „Сад се попни на хоклицу. Сад узми сапун, тааако, сад трљај, испери – е, браво! Браво!“
Деци дајемо много више упутстава и коментара него што им је то потребно. Када би друга, одрасла особа радила то нама, то бисмо назвали паметовањем.
Задовољство, охрабрење и подршку најчешће је довољно да природно и спонтано изразимо осмехом и климањем.
Незадовољство неким поступком се такође одмах чита на нашем лицу. Нема потребе ни за каквим додатним мрштењем или вређањем како бисмо га мотивисали да се поправи. Дете се вероватно већ и само осећа довољно лоше.
Не размишљајући, можда у покушају да их убрзамо, дајемо им упутства током рутинских радни које сигурно сасвим добро познају, на пример излазак и улазак у кућу, каду, ауто.
У нашим очима, деца су опасност која стално вреба и дежурни кривци. И нас су тако посматрали када смо били деца.
Када бих, као дете, тражила неки предмет од маме, она би ме увек питала: „Шта ће ти то“. То ме је веома… па, „смарало“ (не могу да нађем елегантнију реч). То је чинило да се осећам контролисаном, неваљалом, непоштованом (због неповерења); па сам избегавала да је уопште и питам или да јој дам прилику да разговарамо. Тата ме често није питао „шта ће ти то“ за предмете које сам тражила за игру или некакво стваралаштво, и то ми је било велико олакшање
А деца, у ствари, гледају своја посла; права опасност злоупотребе и манипулације лежи, наравно, у надмоћнима. А надмоћнима се смешкамо и трепћемо. Или, макар, склањамо им се с пута. Добро смо истренирани.
Ја, довољно дуго сам већ другачија него што сам била – и на срећу, довољно ретко напрасита и брза, па ме се дете не плаши. Не плаши ме се, значи доћи ће мени за помоћ и подршку када забрља.
Извор: Змајка