U potrazi za pravim razlogom zbog kojeg deca toliko vole reč ne, pronašli smo logično objašnjenje i odličan savet kako da se s tim izborite. Pogledajte pisma u nastavku, pa oprobajte ovaj mali trik.
Upomoć! Osećam da gubim tlo pod nogama kada je u pitanju moj sin i njegovo ponašanje. Ima 26 meseci i nedavno je počeo da govori „ne” i „neću” na bukvalno sve što mu kažem da uradi. Moj suprug i ja pokušavamo da ostanemo pozitivni i da mu ne govorimo „ne” na sve loše što radi. Umesto „ne bacaj hranu” kažemo mu „molim te, ostavi hranu na tanjiru”. Zato i ne znam odakle mu potreba da toliko govori „ne”.
Zaista više ne znamo šta da radimo. Jedan od primera je i oblačenje pidžame. To je počelo da traje i po pola sata jer on jednostavno odbija da se obuče. Nema šta nismo pokušali – molbe, ubeđivanja, zabrane, ništa nije dalo rezultat. Nije on histerično dete, ne baca se po podu, nego jednostavno – neće. Nadam se da ću dobiti neki savet od vas! Hvala!
Kejt
Ovo me je baš nasmejalo. Deluje da je vaš dečak jedno neodoljivo dete :). Možda će vam zvučati čudno, ali „ne” i „neću” su upravo reči koje bi trebalo, kao deo svog razvoja i stvaranja samostalnosti, da često izgovara u ovom periodu. To je reč koja mu daje moć, osećaj da on donosi neku odluku, pa tako i osećaj nezavisnosti. Umesto da vas to izbaci iz takta, prihvatite i cenite to njegovo drugačije mišljenje. On to traži od vas. Samo budite pri tome mudri.
Dakle, sledeći put kad kaže: „Ne, neću da obučem pidžamu”, ostanite smireni i kažite: „Oh, shvatam. Ne želiš da obučeš pidžamu. P šta bi hteo da nosiš na spavanju?” ili, možda: „Koju od ove dve pidžame želiš da nosiš večeras?” ili: „Ne želiš pidžamu? shvatam te. Ali, ako je ne obučemo u narednih pet minuta, neće nam ostati vremena da pročitamo priču za laku noć…” ili: „Želiš li da obučeš pidžamu sad ili za pet minuta?”
Shvatate li razliku? Umesto jednostavnog naređenja da nešto uradi, vi mu dajete priliku da donese neku odluku, da se i njegove želje cene i poštuju. To je nešto što dete, u svom odrastanju traži i što mu vi morate pružiti, ako želite da bude takav i kad odraste – samostalan i da donosi svoje odluke.
Šta je najgore što se može desiti? Spavaće u svojoj odeći za dan. Čak i tad, možete reći: „Želim da ti bude udobno, pa ću ti ipak pomoći da obučeš ovu pidžamu. Ili možda želiš sam da se obučeš?” A onda možete reći: „Sad nam nije ostalo vremena za priču za laku noć jer nisi na vreme obukao pidžamu. Nadam se da ćemo sutra završiti sve ranije, pa da ćemo stići i da pročitamo priču. Volim te, dušo! Laku noć!
To što govorite „molim te, ostavi hranu na tanjiru” može biti od pomoći ponekad, ali i ovde će možda tražiti opcije, šansu da odluči. To što baca hranu prilično je jasan znak da baš i nije gladan. Ne mislim da deci ne treba postavljati granice. Možete reći: „Dok jedeš, tvoja hrana treba da bude na tanjiru. Ako bacaš hranu, znači da si završio. Skloniću hranu za kasnije, kad ponovo budeš gladan.”
Samo imajte na umu da je u tom periodu sasvim normalno, čak zdravo za njega da govori „ne”. To je odraz njegovoj odvajanja od vas i stvaranja nezavisnosti. Možete čak i igrati igru gde ćete postaviti gomilu stvari – odeće, hrane, igračaka i dati mu mogućnost da pravi izbore i mnogo puta pri tome kaže „ne”.
Nadam se da sam pomogla…
Pozdrav!
Dženet