Дигитална учионица: Како је онлајн настава променила школски дан

1 маја, 2020

Ово је велика промена, изазов, па и тест нерава за наставнике, ученике и родитеље ђака

Како ствари тренутно стоје, ова школска година је готова. Настава у ђачким клупама завршила се још 15. марта, када је у Србији проглашено ванредно стање због епидемије короне, а сада је све извесније да ће крај маја одзвонити крај и учењу на даљину.

Што се научило, научило се. Што није, и неће.

Ово је свакако велика промена, изазов, па и тест нерава за наставнике, ученике и родитеље ђака, јер је настава преко ТВ екрана и интернет платформи, слање домаћих задатака на мејл и у “Вајбер” групе, оцењивање радова у чистој електронској форми, (ванредна) новина нашег просветног система.

Док би посматрачи са стране могли да кажу да је ово додатни распуст, да је такво одигравање школске године опуштено, да просветни радници имају мало посла, а деца још мање обавеза, “актери” тврде да се, напротив, све усложило. Никоме није лако, јер је ситуација захтевала прилагођавање преко ноћи на нови облик предавања, учења и оцењивања.

На какве захтеве сада морају да одговарају просветари, шта их збуњује, колико времена дневно издвајају за наставу, на које све начине комуницирају са децом, како их мотивишу, колико им је тешко да процене њихов рад и залагање на даљину, да ли критеријуми нужно морају да се спусте, а опет да се сачувају предмет и интегритет професије, разговарамо са Дејаном Савићем, професором биологије у ОШ “Милош Црњански” из сремског места Хртковци.

Саговорник “Живота плус” каже да је прихватио нова правила, али да се и после више од месец дана донекле још навикава на електронску школу.

– Иако су све те наставне платформе и апликације биле “ту негде”, због редовних обавеза које је систем од нас тражио, нисмо имали времена и простора да се темељније упознамо са њима – каже Савић. – Ванредно стање је све променило, па смо само у једном тренутку морали сасвим да се пребацимо на дигиталну наставу, а да на класичну заборавимо на неко време.

Усијали се мобилни телефони

У школским клупама сада нема никог, али просветари и даље “предају”. Живот се преселио у дигиталне учионице, али ту нема оног уобичајеног дечјег жагора који кроји атмосферу у школама. Откако су оне затворене, ђаци сваког дана слушају наставу преко програма РТС 3 и РТС Планета, али добијају и лекције, инструкције и задатке од својих наставника. Како сада изгледа ђачка недеља?

– Радни дан започињемо тако што прво погледамо распоред наставе на РТС-у, затим га у “Вајбер” групи пошаљемо деци, која имају задатак да испрате часове и у тезама препричају лекције, изнесу своје мишљење и поставе нам питања ако им нешто није јасно или желе нешто додатно да сазнају. Али то је тек почетак. Јер ми им сваког дана уз то шаљемо и смернице преко платформи (као што је Гоогле учионица) о наставним јединицама, захтеве да одговоре на питања из уџбеника, реше мини-тестове на крају лекција, извуку кључне речи и појмове… И тако целе недеље, што значи да се као и до сада, настава одржава пет дана недељно – каже професор биологије.

Компјутери и мобилни телефони су постали главно оруђе и наставника и ученика.

– На почетку је то било врло стресно за све, али како је време одмицало, уходали смо се и навикли на чињеницу да једни друге не видимо, али да сваког дана имамо интеракцију. Тако смо разбили заблуду о лењим просветарима који ништа не раде, јер смо сада вероватно ангажовани и више него раније. Знам да су нам свима телефони усијани, да смо одједном морали да приступимо небројеним “Вајбер” групама, с обзиром на то да стално “разговарамо” са ђацима, испуњавамо обавезе као одељењске старешине, размењујемо информације са колегама, учествујемо на онлајн-седницама, одговарамо на питања родитеља који су и раније, а поготово сада, укључени у школовање деце – наводи Савић.

Оценити, не преценити нити потценити

На почетку није било оцењивања, али после пет недеља дигиталне наставе, из Министарства просвете је стигло обавештење да се и томе приступи. И ту је настала нова конфузија и постављен додатни изазов и за наставнике и за ученике.

– Као што је нама тешко пао прелазак са класичне на електронску наставу, и деца су се нашла у незавидној ситуацији. Најважније нам је било да мотивишемо ону која до јуче нису знала ни мејл да пошаљу, а сада се од њих тражи да буду ревносни учесници у онлајн-процесу. Телефони и компјутери не могу да замене наставнике и однос који се успоставља када се гледамо “лицем у лице”, јер је то природан процес интеракције. Ми питањима и потпитањима уживо можемо да их покренемо и инспиришемо, а сада су ученици за то ускраћени. И то се осећа. Ђаци су преоптерећени, јер свако од нас има своје захтеве, а понекад заборављамо да је дан прекратак и да би они желели да раде и неке друге ствари, а не само да уче. Због тога сматрам да сваког ко се труди и ко редовно прослеђује радове, треба да похвалим, јер је то добра стимулација за даље. Волим када видим да је ученик укључен, да се интересује за градиво, па му са задовољством напишем – “Браво! Само тако настави! Свака част”. Из Министарства нам је стигла препорука да кренемо од највиших оцена, а ја мислим да су то заслужили сви који су редовно слали домаћи, што не значи да би сви ученици сада требало да имају петице из свих предмета. Има, међутим, и оних који игноришу овај вид школовања – каже саговорник.

И ту онда долази до проблема, јер и таквог ученика треба оценити, а наставници немају елементе за то. Неки од њих су се и раније оглушивали о школске обавезе, неки немају ни могућности да испрате електронску наставу, а има и оних који су се сада просто улењили.

– Мени су “занимљивији” ђаци који раније нису много радили, били су просечни или испод просека, али су се сада просто пробудили, што значи да је овај вид наставе ипак дао и позитивне резултате. Редовно шаљу радове, и то се око сваког потруде. Многи би одмах рекли да им сигурно неко други ради домаћи, да то чине под притиском родитеља или да од неког преписују, међутим, ја мислим да заиста има светлих примера. Сада су шансу добила и деца која нису могла да се истакну у групи, нису имала довољно самопоуздања или развијене социјалне вештине, па им овај начин рада више лежи. И зато њих радо награђујем. Уосталом, и ми смо одједном “еволуирали” у дигиталне наставнике, па класична настава као да је остала у прошлости. Када опет постане наша стварност, видећемо где смо и колико смо из свега овог научили – каже професор.

Спустити критеријуме, сачувати струку

Оцењивање на даљину прилично је незахвално за наставнике, јер немају прави увид у то колико се ђаци труде, а колико “хватају кривине”. Притом, требало би да имају на уму да је ситуација ванредна и да критеријуми морају да се спусте. Али то, ипак, не сме да значи да ће у књижицама свих ученика бити иста слика.

– То што њих петоро редовно шаљу радове, не значи да заслужују исту оцену, јер увек постоје нијансе у одговорима. Разлика у квалитету се осети, па тако неко само препише реченице из књиге, док се неко други потруди да причу или песму преприча својим речима, изнесе лични суд, пусти машти на вољу у писању састава. У реду је да наградимо све који редовно извршавају задатке, али морамо да издвојимо и најбоље и да одбранимо струку, упркос томе што је ванредно стање – каже Неда Томашевић, професор српског језика и књижевности у хртковачкој ОШ “Милош Црњански”.

Извор: Новости

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама