Портал Блиц доноси нам причу о директору школе из Рогачице, добитнику Светосавске награде 2008. године, као најбољи просветни радник у држави и човеку који је својим ђацима обезбедио сигурне клупе, екскурзије за свако дете, а чији запослени издвајају део своје плате у фонд за угрожене ђаке.
Да ово мало ђака по издвојеним одељењима не би километрима пешачило шумским друмовима на наставу, Основна школа “Стеван Јоксимовић” из Рогачице код Бајине Баште није затворила ниједно издвојено одељење. Ни оно у Љештанском, где је првачић Марко Тешић једини ђак, ни у Јасику где у клупи самује другак Стефан Тодоровић.
– Марко ће од септембра делити учионицу са још два предшколца, за три године овде ће их бити петоро. Нисмо дали да се издвојена одељења угасе, а тек нећемо сада када се зна да ће ђака бити све више и у матичној школи у Рогачици, и у испоставама у Јасику и Љештанском, Гвосцу, Оклецу, Бачевцима, Пашиној Равни… – грли Марка директор школе Раде Јездић.
Првим лицем множине захвалност што су издвојена одељења опстала одаје целом свом колективу.
– Треба са правом да каже “нисам дао” и “нећу дати”. Он је то сам гурао, лавовски се борио, невероватном енергијом нас подстицао да га подржимо. Не само да се школе не затворе, него и да све изгледају лепше и модерније. Где год зашкрипи, укаже се шанса да услови могу бити бољи, ето Рада зове Министарство, вуче за руку општинаре, моли донаторе да ђацима буде боље, доноси рачунаре, нове клупе, столове, уводи интернет. И сам се дохвати тешког посла, као некад у Гвосцу кад је поправљао кров – прича нам Милка Стаменић, помоћна радница школе у Љештанском.
“Стеван Јоксимовић” има 241 ученика. Директор у главу зна сваког: име и презиме, из ког је засеока, материјално стање, чиме се баве родитељи, какав је ђак. Ништа не може да му промакне.
Током часова Раде обилази одељења да би разговарао са ђацима. Увек им прелиста свеске, сваком прати оцене, инсистира на лепом писању и васпитању. Чује ли да ђак кашље, одмах му кува чај. Колико пута је одвезао кући дете које се уквасило да се пресвуче. На исто је навадио и колеге. Наших 15 најсиромашнијих ђака има бесплатан доручак, све им је директор обезбедио кроз спонзорства. Зрачи заразним оптимизмом којим све нас подстиче на рад. Редовне, административне послове одрађује кад ђаци оду кућама и викендом – преноси Радмила Тадић Павловић, школски психолог.
Раде је са адресом у Ужицу, мада подједнако времена проводи и у родним Заовинама на Тари. Пре него што је дошао за директора у Рогачицу, а изабран је као незапослени учитељ и једини кандидат, радио је у Алином Потоку на Златибору. За то што је реновирао школу у селу, успешно спроводи наставу, вози ђаке у школу и назад, 2008. је добио Светосавску награду као најбољи просветни радник у држави. Сви ђаци из те школе, која је касније угашена, данас су добри студенти.
У школи у Рогачици важи правило: Сви морају на екскурзију! Оправдање за изостанак може бити болест, али новац – никако!
– Имамо фонд у који запослени одвајају од плата, а из кога помажемо најугроженије ђаке. Купујемо уџбенике, свеске, прибор, финансирамо екскурзије. Када видим да је ученик добио лошу оцену, позовем наставника па питам: “Знаш ли да је из сиромашне породице, где живи и кад је морао да устане да би стигао у школу, и кад је због обавеза око стоке и домаћинства морао да легне? Мораш да разумеш што није научио”. Не можемо из школе да испраћамо само одликаше, али морамо добре, вредне људе, будуће домаћине – прича Јездић.
Од када је он директор, ОШ “Стеван Јоксимовић” дала је пет републичких и три регионална првака. Ову школу је 2013. Министарство прогласило четвртом најбољом у Србији, а од 2017. Јездић носи Сретењски орден за развој просветне делатности.
Болест је једну ученицу условила да тек јесенас, у деветој години, пође у први разред. Живи на територији општине Љубовија, а иако има и ближих школа, путује у ову у Рогачици. Њу и у њену сестру 40 километара у оба правца вози отац коме новац за гориво обезбеђују наставници. Раде је био гарант да ће девојчица имати све услове, он је убедио оца да ћерке упише овде.
– Наш директор је спасао човека! На Кадињачи се са залеђеног пута у провалију сурвао шлепер и док други нису хтели ни прстом да мрдну, Раде се спустио низ стрмину и из кабине извукао повређеног возача – испратио нас је из школе у Рогачици хвалом о директору Немања Биљић, ученик осмог разреда.