Дисциплина није једини циљ васпитања детета, а ни ваш основни задатак као родитеља. Помоћи малишану да одрасте у особу пуну самопоуздања, која зна шта значи поштовати себе и друге, највећа је вредност коју детету можете дати.
Припремити га за живот који је пун изазова и препрека, веома сложених односа међу људима и у друштву, важан је задатак родитеља. Отпорност на фрусрације и стресове је вештина која се учи, а доприности емоционалној стабилности која је неопходна ради успостављања хармоничних односа са другима и самим собом.
За сваког човека, једна од високо пожељних особина је самопоуздање. Несигуран човек се тешко сналази у комуникацији са другима, постиже ниже резултате у професионалном животу, а уз то га прати и недостатак самопоуздања.
Самопоуздање и самопоштовање стиче се у раном детињству, када је родитељска улога од непроценљиве важности. Исказивањем поштовања према детету, не губите ауторитет, већ поручујете детету: важан си ми, за мене си вредан. Поштовати своје дете не значи допуштати му да ради ста хоће нити му дати једнако право у породици. То значи искрено му посвећивати пажњу, бавити се њим на прави начин, уважавати његово мишљење и задовољавати његове разумне жеље. Дете може бити задовољно и без многих ствари које жели, али не може бити срећно без васе љубави и поштовања.
Родитељи су ти који одређују правила игре, али за дететово самопоштовање значајно је да се оно не осећа као да нема права. Уколико се оно хронично осећа обесправљено, нарушава се добар однос родитељ-дете, а малишан прераста у бесну и огорчену особу жељну освете.
Сви смо ми понекад и победници и губитници. Ако детету дозволите да вас победи у вама мање важним ситуацијама, оно ће бити спремније да попусти онда када је заиста вама важно да будете победник (односно да прихвати вашу забрану или ограничење).
Слушајте дете шта вам говори. Не будите искључиви. Нисте ви баш увек у праву.
Нудите могућности. Сасвим малом детету које нешто тражи понудите две опције, од којих ни једна не мора бити несто што оно тражи. Тако ће добити утисак да је оно само нешто изабрало.
Нудите компромис. То није знак ваше слабости, већ тиме показујете да држите до свог мишљења, али уважавати и његово, чиме долазите до заједничког решења.
Не исмевајте дете и не ругајте му се. Тиме директно урушавате његово самопоштовање и подстичете га на тврдоглавост и пркос.
Похвалите дететов труд и приметите лепо понашање. Ако желите да понови нешто позитивно што је учинило, не заборавите да му упутите топлу реч. Али, не претерујте. Ако су похвале театралне, делују неуверљиво и нису ефикикасне (типа:“Ти си најбоља девојчица на свету“). Много је боље да похвалите конкретно понашнање (нпр. „Много си ми помогла што си поставила сто“), јер су такве похвале уверљивије и лакше се памте, тако да ће дете бити спремно да понови исти тај поступак не би ли добило похвалу.
Важно је и да упућену похвалу, не кварите додатном критиком (нпр. „Лепо си урадио домаћи, али зашто ти је требало толико времена?“) која поништава похвалу. Тиме детету шаљете поруку да не верује похвалама које добија од других.
Самопоуздање детета можете ојачати тиме што ћете тражити помоћ уз неколико старих трикова. На пример, у детету можете пробудити осећање да је јако тиме што ћете од њега затражити помоћ. Ову тактику употребите само ако сте сигурни да ће моћи да изврши задатак. Дете ће блистати од поноса, јер вам је показало колико је способно. Ако затреба, понекад се можете правити невешти, како бисте детету дали прилику да се истакне. На тај начин показаћете му да одрасли нису непогрешиви и да деца нису нужно слабија страна.
Маријана Петровић, спец.мед. психологије
Извор: mojpedijatar.co.rs