Ђаци у Финској по школи ходају у чарапама, у Естонији од првог разреда уче да програмирају… Ово су само нека од искустава које је стекло шест наших просветних радница на студијском путовању по Европској унији.
Наш просветни дрим тим за Европу: (слева) Татјана Стефановић, Наташа Раилић, Милена Арсић, Мирјана Стјепановић, Татјана Стојсављевић и Горица Његовановић
Ово причају учитељице Горица Његовановић (32), Милена Арсић (28) и Татјана Стојсављевић (43) и наставнице Наташа Раилић (42), Татјана Стефановић (37) и Мирјана Стјепановић (30) из ОШ “Михајло Пупин” у Земуну, док сабиру утиске из Финске и Естоније, где су седам дана провеле са колегама из целог света. Kако кажу, определиле су се за обилазак ове две земље због успеха које њихови ђаци постижу на ПИСА тестовима, радознале да виде по чему се њихов рад разликује од наставе у Србији.
Ноге на столу
– Очекивале смо рад на таблетима и тешке задатке, а онда се потпуно изненадиле. Атмосфера у финским школама је потпуно опуштена, оцена нема до седмог разреда, деци је дозвољено да самостални рад обављају и ван учионице. Тако они уче по ходницима, напољу, седе на прозору, а нормално је и да дигну ноге на сто и жваћу жваку све док уче – у чуду причају просветне раднице истичући како је све то код нас незамисливо.
У школама које су обишле у Хелсинкију ђаци се осећају комфорно, а кућној атмосфери осим намештаја доприноси и обавезно изување.
– Ученици по школи шетају боси иако су доле плочице, а температура је максимално 18 степени, тек када је зима и блато они могу да донесу неке папучице. Тамо влада мишљење да ће деца боље радити у опуштеним условима, а са друге стране, на овај начин смањује се и потреба за чистачицама па им је повољније – истиче Татјана Стојсављевић и додаје да школа добија буџет на основу броја ученика, а држава им плаћа и комплетан материјал и ручак.
Нема звона
Док нам показује фотографије деце у ђачкој кухињи и радионицама, учитељица Његовановић наглашава да ови изборни часови немају временско ограничење, већ трају док се активност не заврши.
– Ученици на часовима кувања раде по уџбенику где имају разне рецепте, а осим што јело сами праве, воде рачуна и о томе како се оно служи. С друге стране, у радионицу могу да донесу и покварени бицикл од куће који потом заједно поправљају – каже она.
На сушту супротност у погледу дисциплине и дигитализације наишле су у естонским школама, где ђаци од првог разреда уче програмирање, а од шестог имају и роботику, а школовање у једној установи траје 12 година.
Форсира се енглески језик и држава ученицима плаћа полагање сертификата, те са одушевљењем о њиховом изговору говори наставница енглеског Татјана Стефановић, која истиче да су били као “прави мали бизнисмени”.
– Kада смо наше колеге тамо питали како раде са проблематичним ђацима, као да су се мало и зачудили, а затим рекли да они имају тимове деце који су за то задужени, док ми имамо тимове наставника! Исто тако, довољне су три опомене директора да би дете било исписано из школе – каже са чуђењем наставница Стефановић.
Наставнице и учитељице сагласне су да је свака информација са овог путовања била корисна и пуне идеја планирају шта ће моћи да примене на својим часовима.
– Занимљив је тематски приступ, где деца неки феномен уче кроз више предмета, што бисмо у договору са колегама могли да реализујемо. Такође, чини нам се и да ученицима значи када имају неку одговорност, попут њихових другара у Естонији који сачињавају разне тимове, што не би било лоше реализовати и овде – предлажу оне.
Губљење времена
Ипак, како закључују, њихове колеге из разних делова света имају већу слободу у креирању наставе, али и више времена.
– Овде се доста значајног времена губи у састављању плана часа, записника, дневника, док они немају ту обавезу. Такође, волеле бисмо и да код нас информације брже путују до министарства, како бисмо чешће могли да уводимо неке промене, да однос према нашој професији буде бољи, са више поверења – сагласне су оне.
И док разговарају о томе за коју земљу ће се пријавити следеће године, позивају и своје колеге из Србије да се пријаве са својим идејама.
– Ове године је први пут дозвољено основним школама да се пријаве за европски пројекат “Еразмус плус”, у којем наводе због чега би ишли у жељену земљу и шта би тамо радили. Пошто смо ми међу првим учитељицама и наставницама којима је пројекат одобрен, организоваћемо у школи презентацију за све заинтересоване колеге – најављују оне.
Мање је више
Учитељице и наставнице истичу како је основни принцип рада у финским школама мање је више.
– Присуствовала сам настави финског језика у средњој школи када је наставница тражила ђацима да одреде субјекат и предикат у реченици, што се код нас ради још код учитељице. У неверици сам питала да ли је то све, на шта ми је она одговорила да се сталним понављањем основних ствари постиже више него ако се само прелази опширније градиво – каже наставница српског језика Наташа Раилић.
Милица Рашић
Фото: В. Лалић / РАС Србија
Izvor: Blic