Da se upoznamo – ja sam najgora mama na svetu. Ili bar u ovom trenutku sebe tako vidim.
Radim od kuće, posao koji je trenutno vrlo zahtevan. Preko dana dok su deca u vrtiću i školi i uveče kad legnu. Ponekad i dok su budni. Trudim se da jedu kuvano svakog dana, ali avaj, ne stižem uvek. A poslednjih nekoliko dana posebno je teško.
Starije dete koje je školarac išlo je popodne u školu, a kad ide popodne, ne ide u boravak. Da bi bila kod kuće malo, greota da dete bude stalno u boravku (da li je?). A mlađe? E, ona se razbolela. Tako smo po čitave dane svi zajedno u kući, dok ja pokušavam da bar nešto stignem od obećanih stvari da završim, a oni traže red užine, red pravih obroka, sve to ispresecano jurcanjem kroz kuću i svađama koje prestanem da brojim posle desete.
Ali dobro, pomislih, danas će bar ovo veliko dete ići u boravak, a mlađe koje nije spavalo noćas od temperature (a s njom ni ja) spavaće popodne, pa ću stići da bar nešto završim. Ali, avaj. Baš danas mala komšinica slavi rođendan u zgradi. I baš danas je buka iznad svih granica. Na ivici živaca, umorna, sa poslom koji se nagomilao do te mere da će mi čitav naredni vikend biti radni, počinjem da vičem na – bolesno dete koje ne može da zaspi! I zašto ne spava već jednom?! Zna li ona da meni treba mir da bih radila?! Zna li koliko mi se posla nagomilalo zbog nje?! I smesta da je zaspala i dva sata da me nije ništa pitala!
Kakva majka viče na bolesno dete? Pa, ona koja nije stigla da odgovori na mejlove, završi u roku obaveze, skuva ručak – ili makar nešto od svega toga.
Deset minuta nakon tog mog „tantruma“, pokajnički ulazim u sobu i vidim nju kako podiže glavu i govori: „Mama, ja pokušavam, ali ne mogu da zaspim.“
Jer, sve što njoj danas treba je da mene vidi zadovoljnu. A ako to znači da spava na silu, daće sve od sebe da tako uradi. Ne vidi ona ništa loše u tome što sam na nju vikala. Ona vidi da je njena greška što već jednom ne spava. Da nešto s njom nije u redu kad joj već ne polazi za rukom da uradi to što mama traži.
A mama? Ispad besa koji je prošao ostavio je kao izduvan balon i u razmišljanju: Kako je moguće da smo mi, roditelji, toliko krhki i tankih živaca i toliko velikog ega da svoje vikanje uvek lako opravdamo time da smo, eto, ljudska bića, premorena i sa svojim manama, a dečje ispade besa vidimo kao – razmaženost?
Ako vam treba jedna slomljena mama, uverena je njenoj deci trebalo da zapadne neka bar malo bolja, biću danas daleko od računara i kuhinje. Obaveze će da nastave da se gomilaju, ručak ćemo poručiti, a najgora mama na svetu probaće da zaboravi na sve to i fokusira se na stvarno važne stvari – lečenje svoje i dečje duše.
Katarina I.