Добар родитељ мора најпре да буде задовољан собом

Питам се како би било телепортовати нас и нашу децу у неки период од пре 100 година, ко би се више препао, изненадио и зачудио… Ми или они? Да ли би можда ипак били они ти који би се пре прилагодили најезди правила, обавеза, забрана и захтева. Можда бисмо баш ми родитељи у том свету осећали жал за својом децом која морају да слушају, извршавају оно што им се каже и буду одговорна. Вероватно бисмо били у праву, јер данас живимо у неком другом времену могућности, права, уз све мање обавеза. Данас родитељи немају обавезу да проводе време са својом децом онда и када им се то не ради, немају потребе да ту врсту осећања потискују. Данас смо свесни да добар родитељ мора најприје да буде задовољан собом.

Међутим, врло лако прелазимо ону неписану границу када наше задовољство постаје битније од управо потреба и интереса наше деце. Некада нас и радне обавезе терају на сталну битку са временом. Све у свему у једном тренутку се осећамо неадекватно због недовољно проведеног времена са дететом, осећамо се кривим и желимо да се „искупимо“ детету. Како нам је намера да окајамо своје грехе онда негде закључимо да ћемо то урадити тако што ћемо усрећити дете. Како га усрећити него му пустити да ради оно што оно хоће. Не фрустрирати га, угађати му, мољакати га, дозволити му и оно што знамо да не бисмо требали. То је вероватно тај круцијални тренутак из којег је тешко изаћи и поново успоставити контролу.
Реално гледано пустити дијете да тумара без јасних оквира је занемаривање. Занемаривање у правом смислу те речи! Замислите да вас послодавац пошаље на годишњи одмор, а да очекује од вас када се вратите са одмора да имате припремљене извештаје за период који нисте били на послу. Вероватно бисте рекли да се изложени мобингу и тражили правду за себе. Тако некако и ми очекујемо од дјеце да буду одговорна, да испуњавају захтеве које поставимо пред њих, а никад их заиста нисмо научили како то да раде. Илузорно је очекивати да ће дете један дан одрасти и бити све то што од њега очекујемо, тек тако, без припреме, без учења, без вежбања. Одговорно родитељство подразумева да водимо бригу о себи и својим потребама, али истовремено да не запостављамо своју дјецу. То је једноставно трпљење са обе стране, дијете мора да научи да трпи фрустрацију, да је одлаже, то је дио и то неизоставни дио одрастања. А родитељ мора да схвати да некада и када жели да ради нешто друго, није вријеме за то нешто, већ за дете.
Јасна Драгишић, психолог