Будимо искрени, било да сте родитељ или адолесцент или само посматрач неке породичне драме, сигурно вам је позната реченица: „Док си под мојим кровом, нећеш радити то и то“.
Родитељи користе ову реченицу са циљем да успоставе одређену контролу и вероватно пошаљу поруку: Под овим кровом си заштићен/а од непромишљених одлука које ће ти нанети зло и нелагоду. Ја имам више искуства и знам да је то лош избор и зато нећу дозволити да поступиш на своју или нашу штету. Ова реченица је из родитељског угла у служби заштите детета, породице и угледа.
Ако дубље анализирамо исту реченицу из угла адолесцента, долазимо до поруке коју он/она чује. Родитељ ми поручује: ја сам у нашем односу главни/а и твоје потребе, које су на основу мојих критеријума процењене као непримерене, те стога непожељне и сувишне, забрањујем! Да будемо још прецизнији адолесцент чује ултиматум: Ја одлучујем уместо тебе, твоје потребе нису битне, немаш могућност преговора. Наравно да родитељи (у највећем броју случајева) не би ово рекли, па ни помислили да такву поруку пошаљу свом детету.
Овде можемо да се запитамо зашто описана комуникација изгледа као позната игра „глувих телефона“?
Проблеме у комуникацији са децом најчешће са собом доноси пубертет, и то није случајно. Пубертет се као развојна фаза јавља око 11 године живота (у просеку) и са собом носи промене на различитим пољима. Када говоримо о когнитивном развоју, према Пијажеовој (Пиагет) Теорији когнитивног развоја, од 12 године живота наступа тзв. „Стадијум формалних операција“ у мишљењу. Процес развојног сазревања нам у овом периоду живота доноси могућност „расуђивања о мишљењу“ односно апстрактног мишљења, извођења сопствених закључака о апстрактним појмовима, што особу у овом узрасту усмерава ка идеолошким питањима и ка размишљању о будућности. То значи да дете до овог узраста није имало моћ апстрактног преиспитивања родитељског начина васпитавања, савета који су му упућивани, музике која се у породичном дому слушала итд. Пре овог перида дете родитеља углавном доживљава као врхунски компетентну фигуру која најбоље зна шта је добро за њега (дете), те оно неће доводити у питање родитељске одлуке, тј. неће им се супротстављати.
Ипак, са уласком у пубертет се ситуација мења. Деца све више комуницирају незадовољство, имају потребу да се њихови захтеви, који су сада другачији од родитељских, чују и испоштују, имају здраву потребу да буду безусловно прихваћени и подржани. Са друге стране, ова фаза доноси и често некритично испитивање граница, експериментисање са друштвеним забранама и друштвено неприхваћеним понашањима. Због овакве ситуације родитељи осећају да губе контролу у васпитавању и неизбежно замишљају катастрофичне исходе понашања њиховог, од скора непрепознатљивог детета.
Ако желимо да на најбољи начин разумемо и подржимо свог адолесцента, веома је важно да препознамо значај и сврху њиховог антипротивног понашања и бунта, који умеју бити веома изазовни за родитељство. Потреба да се не сложе са свим родитељским захтевима већ да сами доносе одлуке, као и сумња и преиспитивање правила, служе изградњи њиховог целовитог и јединственог идентитета (тзв. процес индивидуације), као и психолошког одвајања од примарних фигура, родитеља или старатеља (тзв. процес сепарације). Процеси индивидуације и сепарације су главни развојни задаци у адолесценцији и они су предуслов за постизања аутономије, која је врхунски развојни циљ у одраслом добу. Дакле, успешно завршен период адолесценције подразумева да је сада млада особа самостална у одлучивању, прихвата критике и похвале, може да излази на крај са стресним ситуацијама, има изграђене ставове и мишљење на разне теме и не одступа превише често од њих, емоционално је стабилна, не прибегава ризичним понашањима и има добро мишљење о себи и претежно добро мишљење о свету. Све то је млада особа постигла захваљујући мање или више бурном, али свакако развојно неопходном увиђању начина на који функционишу међуљудске релације и свет генерално.
Куда онда води постављање ултиматума у овој фази?
Нагласимо да су људска бића веома комплексна и отпорна на различите утицаје из спољашње средине, те да исход не мора нужно имати штетне последице по личност детета. Такође, повремени и недоследни ултиматуми имају мање потенцијално штетних последица од оних первазивних, доследних који не остављају ни мало простора за избор адолесценту. Ипак треба додати да постављање ултиматума, у зависности од личности детета и раније описаних карактеристика ултиматума, може да омета процесе индивидуације и сепарације. Ултиматум у првом случају може довести до појачаног бунта, што је последица развојне потребе да се процес индивидуације спроведе у овој развојној фази, па макар то било и на краткорочну или дугорочну штету адолесцента и породице. Други исход је одустајање од аутономије. У овом случају адолесцент одустаје од својих потреба у жељи да задовољи родитељске потребе, што у одраслом добу може да доведе до несамосталности и потенцијалних проблема у функционисању.
И шта уместо ултиматума?
Одговор је договор. Пре него што поставите ултиматум, запитајте се шта је заиста оно што вас брине у конкретном понашању вашег детета? Да ли ће слушање музике коју не преферирате или фарбање косе имати катастрофалне последице по ваше дете? Ко треба да сноси последице непромишљеног поступка? Да ли сте ви грешили и да ли сте из грешака нешто научили? Где су ваше границе у односу на то што ваше дете ради (шта никако не можете допустити, а шта ипак можете дозволити). Када одговорите на ова питања разговарајте са својим дететом о, по вама, недопустивом понашању и допустите да ваше дете самостално донесе одлуку која га се тиче, али и да сноси последице своје одлуке. У исто време је пожељно побринути се да се ваше дете осети безусловно прихваћено и када га критикујете (критику усмерите на понашање, а не на личност свог адолесцента).
За крај, уколико се не проналазите у овом тексту, као и у саветима који су наведени, не брините. То не значи да нешто у вашој породици не функционише како треба. Постоје индивидуалне разлике у проживљавању периода адолесценције, што значи да је очекивано да овај период буде период буре али да то не мора нужно бити случај.
Извор: self.rs