Повео тата сина на утакмицу. Тата наоружан бакљама, успут прича сину како се редовно бије за „свој“ тим. Срећући навијаче из противничког табора, тата поносно узвикује псовке на рачун „њиховог“ тима, називајући играче тог тима којекаквим именима. На стадиону хаос. Вика, псовке.. тата поносан што „крсти“ сина као будућег навијача.
Син, по одласку у школу, пребија дечака који навија за противнички тим. У школу стиже инспекција, истражује ко је крив – наставници, ПП служба или директор. Школа свакако сноси одговорност за насиље. Џаба што сви знају да у школи наставници уче ђаке да навијају за свој тим, а не против другог тима.
Код куће, мама са ћерком гледа серију. Или неки ријалити. Актери се туку, пљују, псују. „Е, нека ју је почупала, та краветина је то и заслужила!“ – говори мама, чекајући следећу епизоду тог нечег у коме ће се неки други актери псовати, пљувати, тући…
Но, мама није рачунала на то да нека друга мама гледа још већи број таквих серија или ријалитија са својом ћерком, те њена ћерка буде умлаћена сутрадан у школи, јер је лепша и згоднија од оне која ју је претукла. Није бољи ђак, не треба тући боље ђаке, него лепше и згодније. Или оне с цвикерима. Или оне за које неко процени да су ружни. Или оне скупо обучене. Или оне обучене код Кинеза. Нема правила. У сваком случају, пожељно је неког извређати и/или претући.
Еее, та мама је незадовољна, јер је њена ћерка добила батине. За то су криви, наравно, наставници! А ко би други!? Да је њена ћерка претукла ону НЕВАСПИТАНУ, то би била друга прича, јер би њена ћерка била већ нечим изазвана.
Ова мама се случајно познаје са татом навијачем. Она подржава љутњу тате чији је син претукао другара. Школа није пазила да се не деси туча. Не би, ваљда, комшијин син тукао неког „тек тако“. Сигурно је имао неки разлог.
Но, њена је ћерка претучена без разлога. Комшија навијач подржава ову маму. Он разуме патњу неког ко је неправедно претучен. Јер, и он јако добро зна да је педагог крив. И дежурни наставници. Нису чували јадну девојчицу, зна он.
Обоје упадају у директорову канцеларију, вређајући директора, претећи му инспекцијом, а богме и батинама.
Директор покушава да каже нешто у одбрану запослених. Џаба. И мучени диша зна да ће бити одговоран, да ће му стићи инспекција, да ће бити развлачен по новинама као Пантина пита… да ће дежурни наставници бити у медијима означени као нерадници који нису спречили инциденте.
За то време, наставници по ко зна који пут на Тиму за ненасиље покушавају да реше проблем детета који псује и вређа те исте наставнике. Добио је укор директора, али, не можеш га преместити у другу школу, то је једина школа у месту. Или, већ, постоји неки други разлог. А и ако пребаце тог, таман њима стиже исти такав из неке друге школе…
Док Тим за ненасиље пише пријаве по Протоколу, једна од наставница трећи пут добија шамар од истог ученика. Мама тог ученика објашњава како не сме да исприча супругу, јер ће овај претући сина. Тата се ионако не појављује кад га зову на разговор. Ради. А и незгодан је кад попије. Иначе је, судећи по понашању сина, веома „згодан“, чим сви стрепе од његових батина.
Епилог сваке овакве приче, а свако од нас може испричати бар по пет: Школа кажњена, директор разрешен, наставници на стубу срама… а деца пребијају даље, до смене следећег директора, до кажњавања следећег старешине…
Ко им је крив, кад раде у просвети, а не знају свој посао!
А посао наставника је, изгледа, да, осим што пишу до бесвести оно што њихови надлежни траже од њих, осим што држе наставу, обавезне и ваннаставне активности, стручно се усавршавају у асертивној комуникацији (да би, ваљда, емпатисали са шибаџијом који их вређа), да чувају децу.
Да чувају оне који бију и оне које бију. Ако то не успеју, криви су јер нису нашли начин.
А ионако не раде ништа, само штрајкују! Е, кад они штрајкују, тад школа недостаје – родитељима! Јер, шта да раде с децом, немогући су кад нису у школи!
„Ако ЈА већ не могу да изађем с њим на крај, морате ви у школи, то је ваш посао!“
Лепо каже та мама. И тај тата. И нека друга мама, и неки трећи тата.
Јер, они немају времена, пошто раде.
Ја рођена и школовала се у земљи где су скоро сви били запослени. Радили по сменама, деца остајала сама код куће, сви смо носили кључ од стана око врата. Тада ниједан родитељ није рекао да нема времена за дете јер мора да ради.
И зашто све ово пишем, кад се за мене зна да сам нерадник, самим тим што сам просветарка?
Лепо ми рече комшиница Ванда: „Лако је теби, твоја су деца добра!“
Па, јесте, добри су. Били и остали. Мора да су ми их заменили негде у породилишту, па ми подметнули добру децу, намерно.
О.К. Хвала оном ко ми је такву децу подметнуо, па не морам да претим директору школе и ПП служби…
Аутор Ивана Бошњак Бошњак
Извор: Дневникједнеучитељице