Doktor nauka Rajner Paclaf napisao je knjigu „Ukočeni pogled“ o tome šta se pod dejstvom televizije dešava sa ljudskom psihom, naročito sa psihom deteta:
„Što više mala deca gledaju televizor, češći su i teži defekti u njihovom govoru. Ekran televizora blokira spontane stvaralačke igre i prirodne pokrete. To izaziva deficit u formiranju funkcija velikog mozga, što se odražava i na stvaralačke sposobnosti, fantaziju i intelekt. Naučnici konstatuju da se kod današnje dece sve teže formiraju funkcije za reagovanje na unutrašnja i spoljašnja stanja – toplotu, ravnotežu, pokret, miris, dodir i ukus.
Televizija izaziva potpuno zaustavljanje akomodacije očiju. Ukočenost pogleda prenosi se na čitavo telo. Čak i najnestašnija deca satima nepokretno sede ispred televizora. Lekari to zovu zastoj motorike, ali problem tu nije u pasivnosti mišića, nego u pasivnosti volje koja upravlja mišićima. Vrši se svojevrsni atak na čovekovu volju. Sve aktivnosti su snižene, volja oslabljena, a samim tim dolazi do degradacije ličnosti.
Kada se podvrgne testiranju stanje opšteg obrazovanja kod Nemaca, može se izvesti jednostavan zaključak: što duže čovek gleda televizor, to su oskudnija njegova saznanja“.
Nemačka statistika je tačna: „Danas je na času matematike neuporedivo teže objasniti dokaz teoreme, nego pre deset godina, tako da mnogi učenici ne umeju samostalno da vrše ni najprostije misaone operacije“. Nemačka privredna komora dva puta je sprovela jedan isti test (u kome je učestvovalo 740 dobrovoljaca). Procenat onih koji dobro umeju da računaju za deset godina je spao sa 20,8% na 11,2%. Dvostruko!
Maršal Makluen, najveći svetski autoritet u oblasti uticaja televizije na čoveka i društvo, u raznim godinama je pisao:
„Dete televizije – to je invalid koji nema nikakve privilegije“ (1964); „Televizija deluje kao LSD“; „Bilo bi veoma dobro kada u Americi uopšte ne bi bilo televizije“ (1967); „Bezopasna doza televizije za decu je negde oko nule“; „Televizor demobiliše mišiće oka. Zbog toga dete televizije ne može da čita. To nije teorija, nego činjenica koju smo otkrili i dokazali“ (1977).
Dete kopira odrasle, usvaja govor (naglasak), manire, hod, običaje, način uzimanja hrane, intonaciju, dobre i loše navike. Ako roditelji puše, najverovatnije će i dete postati pušač. I poslovica to potvrđuje: „Iver ne pada daleko od klade“. Ali nekada je „klada“ podrazumevala roditelje, oca. Zatim su se kod mladih pojavljivali idoli: cirkuzanti, glumci, poznati naučnici, veliki sportisti – svi koji su bili uvaženi i uspešni.
Pre pojave televizije orijentir za društvo je bio junak – hrabar, svet, mudar i dobar. Orijentisanje prema takvom junaku vuče društvo uvis. Kada kažemo „televizija“, mi imamo u vidu našu savremenu televiziju. Uzmite u ruke današnji program i uporedite: pre pedeset godina on je izgledao drukčije.
… Nikada i nigde prostitutka nije bila obrazac za podražavanje. Niko nikada nije učio mlade da svoj intimni život učine javnim, sve dok se nije pojavila emisija „Kroz staklo“ (ekvivalent našeg „Velikog brata“, prim. prev.)
Dno je isplivalo na vrh
A televizor je glavni mehanizam, glavni instrument tog prevrata. Ljudi kopiraju junake TV ekrana u svemu – kopiraju njihove frizure, njihove izraze. U toku je ubrzana, masovna (opštenarodna) obuka. Televizor govori čime da peremo veš, čime da se brijemo, šta da jedemo, šta da obučemo, čime da se namažemo, nasapunjamo, napuderišemo. A kao duhovnu hranu televizor nudi samoga sebe.
…Ono što ne može da se proda, toga uopšte nema na televiziji. Um, dobrota… toga nema na policama. A čim se roba ne prodaje, zašto onda o njoj govoriti, zašto trošiti dragoceno vreme? Nema robe, nema ni reklamodavca, nema ni mesta na televiziji. Nema mesta za najbolja ljudska osećanja, jer se ona ne prodaju.
* * *
Televizija utiče na ljude – to je dokazano. Starija pokolenja se zgražavaju zbog prljavštine, bestidnosti i surovosti. A mladi sležu ramenima: šta tu ima tako neobično? Stariji su odrasli u drukčijoj atmosferi. Za njih je mnogo toga na današnjoj televiziji odvratno. A mladi su odrasli sa tom televizijom. Ta hrana (duhovna hrana) je za njih norma. Uticaj televizije je očigledan, i on je tipičan. Svaka surovost i svaki razvrat se uvlače pod kožu i prestaju da nas potresaju, čak nam pružaju i zadovoljstvo. I put onih koji su naučeni na takva zadovoljstva, na takvu hranu – vodi samo nizbrdo, prema još većoj surovosti, ili još poganijem razvratu. Tako narkoman polako povećava dozu. Ranija doza već više ne deluje na njega.
…A zbog čega se sve to prikazuje? Zbog čega nas svakodnevno sve više guraju u nasilje, podlost i prljavštinu? Zar su ljudi sa televizije umno poremećeni? Njihovo ponašanje mora imati nekog smisla.
Smisao postoji. On se zove „novac“. A na njihovom jeziku – „rejting“.
Tamo, na televiziji, rejting je postao božanstvo. Oni se mole samo njemu.
Izvor: pricalica.blog.rs