Добри наставници могу да направе значајан помак у животу ученика, али њихов рад не може дугорочно да се заснива само на ентузијазму, оцењује професорка Филозофског факултета у Београду Ана Пешикан. Говорећи за Инсајдер о образовању у Србији, Пешикан истиче да наставницима морају бити створени услови за рад и да одговорност за стање у просвети не може бити пребачена само на појединце.
Просвета у Србији се суочава са озбиљним проблемима – од нарушеног положаја и ауторитета наставника па до све већег неповерења између школе, родитеља и државе.
Позивајући се на истраживања о образовању, она наводи да добар наставник може значајно да утиче на живот својих ученика. Због тога, како објашњава, наставнички рад види као професију која има потенцијал да направи дугорочан помак, слично другим професијама које директно утичу на живот људи.
„Ваше деловање у локалној средини као наставника, веза са ученицима, то да оставите траг у ученичком животу, да он схвати зашто је образовање важно, то су неке ствари које се не науче тако да дођете и испричате лекцију, него је једно живљење“, наводи Пешикан.
Она овај аспект образовања повезује и са ширим друштвеним догађајима и студентским протестима у претходном периоду. Према њеном тумачењу, порука тих протеста није била само политичка.
„Мислим да управо ови протести и ови људи не буне само против државе, против власти. Они се буне за некако поновно вредновање знања“, каже Пешикан.
Како оцењује, претходних годину и по дана показало је колико је знање важно, али и колико последице могу бити озбиљне када се, како наводи, на одговорна места постављају људи без одговарајућег знања и квалификација.
„Колико је погубно када на важним местима, на одговорним местима, стављате људе који не знају тај посао, нису му дорасли и немају никакве квалификације за њега“, закључује Пешикан.
Пешикан сматра да посебну пажњу треба посветити наставницима који раде у малим школама и тешким условима, нарочито у сеоским срединама.
„Сеоску децу заборављамо. Сетимо се ромске деце, сетимо се деце са сметњама, али сеоска деца су некако на потпуној маргини“, каже Пешикан.
Према њеним речима, сеоско образовање је област којој се у образовном систему не посвећује довољно пажње. Наводи да се група нас систематски бавила том темом.
У том контексту говори о ономе што назива „педагошком додатом вредношћу“, односно додатном ефекту који наставник може да оствари радећи у средини у којој деца имају мање образовних и културних могућности.
„Ви дате шансу некоме ко нема у свом окружењу образованих са докторатом, културна средина, културна понуда у тој локалној заједници, ви му отворите нека врата“, објашњава Пешикан.
Како наводи, ефекат таквог рада може бити већи него код наставника који раде у срединама са знатно бољим условима.
„Та педагошка додата вредност је далеко већа него код многих колега који раде у јако добрим условима“, каже Пешикан.
Ту своју мисао илуструје парафразирајући познату реченицу Душка Радовића о васпитању детета и улози родитеља.
„Дајте ми лепо васпитано дете, па ћете видети како ћу да будем добар родитељ“, наводи Пешикан, повлачећи паралелу са наставницима и условима у којима раде.