Pre nekoliko dana objavljena je vest da su “bespolne” lutke stigle i u Srbiju. “Rodno neutralne igračke”, kako ih nazivaju, izazvale su veliku polemiku u javnosti, a sve zbog brige kako će ovakve igračke uticati na razvoj dece. Iako smatramo da je osnovna ideja zarada proizvođača, u medijima se mogu čuti i pozitivne preporuke za ovakve igračke. Pojedinci kažu da bespolne igračke ruše stereotipe i smatraju da u našem društvu postoje “konzervativni ljudi koji su se sad užasnuli nad ovakvim lutkama”. Takođe, u medijima se pominje i teza “da je dete slobodno biće, ali da ono ima tu jednu apsolutnu slobodu i pravo da se samostalno opredeli kom će polu da pripada, nezavisno od toga kako je biološki određen”.
I onda, kada dođe do problema u razvoju i ponašanju kod dece, roditelji traže pomoć stručnjaka. Zato o ovoj temi razgovaramo sa stručnjacima iz Centra za logopediju i ranu intervenciju dr Nestorov. Svoje mišljenje dali su prof. dr Svetomir Bojanin, dečiji psihijatar i njegov dugogodišnji saradnik dr Stevan Nestorov, defektolog.
– Igračke su za odrasle, deca ne poznaju igračke, smatra prof. dr Svetomir Bojanin. Deca žele da žive i da upoznaju život. Svojim dodirom, sluhom, pogledom dete prima utiske iz sveta. Svi ti utisci svakim danom bivaju sve složeniji, dete ih ukršta i sažima u oblike koji postoje u životu. Dete se raduje tim oblicima.
Deci treba davati istinite oblike, oblike iz života i ne treba ih lagati od prvog dana. Važno je da to što dete ima u rukama liči na realne stvari iz života i da ih što bliže oslikava, smatra dečiji psihijatar prof. Bojanin i objašnjava da dete ne može da sagleda sve kao odrasli i zato je važno da igračke budu jasne i razumljive.
– Mi mislimo da se dete samo igra, ali ono proučava stalno sve oko sebe i raduje se tome. Dete uzrasta od prve do četvrte godine se vaspitava pod uticajem porodice i imitiranjem roditelja. Na taj način se dete vaspitava, a ne rečima, predavanjima, cmakanjem i divljenjem kako je lepo i pametno. Istina, dete voli da bude lepo, ali više voli da bude sposobno da nešto uradi i da razume. – objašnjava dr Bojanin.
Dr Stevan Nestorov, defektolog, kaže da u ordinaciji svakog dana bude po neki primer pogrešnog vaspitanja i nesporazuma između roditelja i dece i to otežava rešavanje primarnog problema zbog kog roditelji dovode dete.
– Mislim da bi roditeljima, kada dobiju dete, odmah trebalo dati neko “uputstvo za rukovanje”, odnosno uputstvo za vaspitanje dece. Mi mislimo da se to sve podrazumeva, ali roditelji rade neverovatne stvari koje se negativno odražavaju na razvoj dece. Kada dete nešto razume, ono to razume na svoj način, a ne na način odraslih. Odrasli to teško prihvataju. Odrasli treba da razumeju da dete nije čovek u malom. Pre par godina sam u jednom razgovoru rekao profesoru Bojaninu da bi bilo dobro da napiše neku knjigu, to “uputstvo” za roditelje, a on mi je rekao da nema potrebe i da roditelj treba samo da bude normalan i onda će i dete biti uredu, u tom smislu vaspitanja. I onda, kada je profesor video kakvih sve problema ima u praksi ipak je odlučio da napiše jednu knjigu za roditelje. To je knjiga “Prijateljski razgovori dečijeg psihijatra sa roditeljima i vaspitačima” koja je nastala na osnovu dugogodišnjeg iskustva prof. dr Svetomira Bojanina.
Svaka laž je opasna
– Kroz igračke dete uči da voli nas i svet u kom živi. Sve što dete u svom okruženju prvi put dodirne, to mu je prijatno. Dete sve to oko sebe vidi kao oblik koji ga podseća na majku ili nekog iz njegovog sveta. Igračkama dajemo naš lik i lik naše kulture u kojoj živimo i onda dete voli tu našu kulturu kao što voli i nas – objašnjava dr Bojanin.
Svaka laž je opasna. Muško-ženska igračka je laž. Ne može to da bude istovremeno i nije. Život nam je dao da budemo radosni što smo muško ili žensko. Život nije pravio zamešateljstvo ili zabunu, podvlači profesor Bojanin.
Problem je u tome što neki ljudi tumače pogrešno ono što vide, pogrešno razumeju i to prenose na svoju decu kao model života i način razmišljanja, smatra dr Nestorov.
– Deca “upijaju” roditelja i zato je najvažniji zadatak roditelja da kroz bavljenje detetom, kroz igru sa detetom, pomogne detetu da razazna nejasne životne pojave, da mu pomogne da nauči da prosuđuje, da procenjuje drugoga i njegove postupke. Sve to treba da bude u nivou interesovanja deteta i mogućnosti razumevanja, ističe dr Stevan Nestorov, ali u praksi vidimo da roditelji deci objašnjavaju neke stvari koje deca ne mogu i ne treba da razumeju u određenom uzrastu. To je jednostavno tako, malo dete neke stvari ne može da razume, ali mora da posluša roditelja i da to izvrši. Jedan od primera je sprečavanje malog deteta da dira struju. Tu objašnjavanje ne može da pomogne. Isto tako, nedavno su nam po ovom hladnom vremenu i po kiši u ordinaciji bili roditelji sa detetom koje je bilo obučeno kao da je najtopliji letnji dan. Roditelji su bili u zimskim jaknama. Kažu da dete “nije želelo da se obuče”! Takav odnos prema deci je siguran put ka problemima u kasnijem razvoju. Mi to vidimo u praksi.
Važnije od igre igračkama je da deca nešto rade i da pomažu u kući
Igračka je model života, a dete teži da sve upotrebi kroz igru. U praksi vidimo da se dešavaju ozbiljne stvari koje negativno utiču na razvoj dece.
– Imali smo nedavno primer da neki roditelji nisu dali deci “ratne igračke“ jer su „želeli da im deca budu dobri ljudi“. A onda su ta njihova deca dok sede za stolom počela da prave male „bombe“ od hleba i da se gađaju. – ističe dr Nestorov.
Prof. dr Bojanin kaže da je svako dete željno istinskog.
– Kada ga volimo i ljubimo, mi mislimo da je to ljubav. Ne moramo uvek nešto da kupimo detetu. Ne mora stalno da dobija igračke. Nije neophodno da dete ima puno raznih igračaka. Dete mora da razume šta su praznici ili posebni dani u porodici, dani kada jedni drugima dajemo poklone. Poklone možemo da dajemo detetu tim posebnim danima i u posebnim svečanostima. Ne uvek.
Važnije od igre igračkama je da deca nešto rade. Prema mišljenju profesora Bojanina deca treba da rade barem 5 minuta dnevno. Za njih je i to igra. Kako dete raste, neka radi nešto i 10 minuta. Kako odrasta dete će sve više voleti da radi, ako ga naviknemo. To su za početak najjednostavniji kućni poslovi: da skupi svoje stvari, da pomogne oko postavljanja stola, brisanja prašine u kući… Dete jedva čeka da radi jer želi da radi isto ono što rade i odrasli. Tako se dete uči životu, a tome služi detinjstvo i igra.
Tek oko šeste godine deca počinju da prepoznaju vezu uzrok – posledica, počinju da otkrivaju zakone života i počinju sami da donose zaključke. Do tada ih mi svemu učimo: šta je veliko i malo, opasno ili prijatno, dobro, loše, lepo, ružno.
Za kraj ovog razgovora i članka, prof. dr Svetomir Bojanin poručuje:
– Kao odrasli koji su odgovorni za vaspitavanje dece i za njihov nesmetan razvoj moramo da se okanemo gluposti i potrebe da drugome namećemo svoju iskrivljenost istine, svoje zablude i svoju stvarnost. Deci treba miran život i dobar uzor koji će ih naučiti kako se život voli.
Izvor: www.centarzalogopediju.rs