Ви кад погледате бебу у колицима, видећете да стално нешто ради. И стално ради нешто што још не може да уради. Она се не игра оним покретима које је научила јуче, него прави друге покрете које још не може. Покушава да дохвати, баца. Она је пуно запослена. Дете не зна за досаду до седме, осме године. Стално нешто истражује, ради.
Ако ви детету кажете хајде иди покупи оно, десиће се да неће да послуша. Али, ако кажете ХАЈДЕМО оно да дохватимо, ХАЈДЕМО да разврстамо велике и мале играчке, оно онда хоће да уради. Дете је вредно. Оно улаже труд у све што му је животно.
А онда дође шеста, седма година, логичко мишљење и – школа. И добијете масу деце која се досађују, а ми не знао шта с њима и како даље. Негде смо изгубили пут. Не само ми, него и они пре нас. Јер ви ако радите посао који волите, ви не питате за радно време. Сликар који слика, он то може да ради дан и ноћ. Али код нас је проблем баш у томе што сви ми радимо помало оно што баш и нисмо хтели. И то је опет проблем школе.
Школа, заправо, неће да разуме једну ствар. А то је да свака развојна етапа има своје менталне и физичке способности, своје жеље и навике. У свакој фази живота дете има своје мотиве. У шестој години дете је биће гледања и запиткивања. Оно запиткује не толико што га интересује, колико што жели да ми с њим разговарамо, да се дружимо. Онда дође у седму годину кад почне логички да мисли и сам зна шта није добро. А с временом како одраста, расте и његова способност саморегулације.
Ми имамо, рецимо, дете које је било добро и фино у основној школи. Било је вредно, имало све петице и сад може да бира коју ће средњу школу да упише. Вуковац може да бира. А шта то значи вуковац? Вуковац значи да је он био вредан до 15. године живота. А сад, он има нервни систем који је сазрео, полност се развила, сексуални интерес је ту и сад је други човек. Ко може да зна да ли ће он бити заинтересован за исте ствари за које је био до јуче?
Знате, ми се ругамо оним људима који гледају у хороскоп и иду код врачара. А правимо пријемне испите. И ту оцењујемо знање које је прикупио, па нам је то некакав гарант за његову будућност. А уопште није. Јер школа од свог постојања до данас није водила рачуна шта се десило с њеним вуковцима после десет, петнаест година. Шта су студирали, шта су завршили, где су? Нико то не води рачуна. Нико научно не истражује. Нико озбиљно не схвата то што ради у школи. То је озбиљан посао јер дете има одређени капацитет и све што научи, свака оцена коју добије подстиче његов развој или га зауставља.
Ми деци на основу успеха који су имали у школи говоримо „ти си за ово, ти си за оно“. Док заправо немамо појма шта дете заправо жели. Рећи за некога да ће бити одличан у овоме или ономе зато што сад има добре оцене, то је исто као да му кажемо да смо то видели код неке бабе врачаре.
Професор доктор Светомир Бојанин, емисија „Агапе“