Предложеним изменама и допунама Породичног закона, уводи се експлицитна забрана физичког кажњавања деце. У чувању, подизању и васпитавању детета родитељи, старатељи и хранитељи, као и сви који се старају о детету, не смеју подвргавати дете понижавајућим поступцима, телесном кажњавању и другим казнама које вређају људско достојанство и интегритет детета. У супротном, предвиђена је санкција – спровођење корективног надзора над вршењем родитељског права, где се родитељи исправљају усвојим поступањима према детету које физички кажњавају. Орган старатељства имаће овлашћења да налаже родитељима да се укључе у посебне обуке о остваривању права детета и одговорном родитељству.
Ово је једна од најважнијих измена, које доноси радна верзија новог Породичног закона, коју је припремило Министарство за бригу о породици и демографију, уз учешће представника надлежних министарстава, државних органа, установа и организација цивилног друштва.
– Према Стратегији за превенцију и заштиту деце од насиља за период од 2020. до 2023. године и Општем протоколу за заштиту од насиља из 2022. године, телесно кажњавање детета као васпитно средство представља један од облика физичког насиља над дететом – навели су из Министарства.
Радна верзија закона, којим се уз забрану физичког кажњавања деце, укидају малолетнички бракови уз судску дозволу, уводи право детета да се самостално обрати институцијама, као и већа контрола државе над родитељским правима. Предлог измена закона је на јавној расправи, а из ресорног министарства кажу да ће радна група по њеном завршетку анализирати све пристигле предлоге, сугестије и мишљења, и по окончању тог процеса сачинити Нацрт измена Породичног закона, који ће упутити Влади Србије.
Пооштрава се и поступак међународног усвојења. Пре него што дете буде упућено у иностранство, мораће да се исцрпе све могућности да се за њега пронађу усвојитељи у Србији. Правила за усвојење су да разлика у годинама између усвојитеља и детета не може бити мања од 18, нити већа од 45 година, осим у изузетним случајевима уз сагласност надлежног министарства.
Округли столови већ су одржани у Београду, Новом Саду, Крагујевцу, док ће се 6. априла о изменама Породичног закона говорити у Нишу. Коментари и предлози грађана примају се до 16. априла.
Породични закон се примењује од 2005. године, а од тада су се променили и домаћи прописи и међународни стандарди које је Србија прихватила. С једне стране, измене су потребне ради усклађивања са нашим законодавством, а с друге, због обавеза које смо преузели у процесу приступања ЕУ. Постоје одредбе на које нам је указала Европска комисија и које је било неопходно ускладити са европским правилима.
Нацртом измена и допуна Породичног закона не предвиђа се увођење истополних бракова у Србији, потврдила је министарка за бригу о породици и демографију Јелена Жарић Ковачевић.
– У члану три нашег Породичног закона каже се да је брак заједница између мушкарца и жене и ми тај члан нисмо предвидели да мењамо – рекла је Јелена Жарић Ковачевић.
Изменом закона први пут се изричито забрањује телесно кажњавање као васпитну меру, а уместо казне нуди се „позитивно родитељство“. Ова одредба већ изазива страхове међу родитељима да би деца могла да им буду одузимана „због једног шамара“.
Стручњаци и предлагачи закона, међутим, наглашавају да циљ није кажњавање родитеља, већ промена приступа васпитању. Родитељи који буду пријављени због физичког кажњавања, по правилу, биће упућивани на едукацију и у саветовалишта, где ће учити ненасилне методе васпитања. Строже мере, попут измештања детета из породице, примењиваће се само у случајевима тешког и континуираног злостављања, што је и до сада била пракса.
Проширују се и права детета и укида правило да тек са 10 година може да изрази своје мишљење, а моћи ће и самостално да се обрати државним институцијама, заштитнику грађана… Нове одредбе налажу родитељима и да не смеју остављати дете предшколског узраста без надзора и да га могу привремено поверити другоме само уколико та особа испуњава услове за старатеља.
Извор: Блиц/Новости













Samo idiot moze ovo da podrzi. Deca su svejedno bez kontrole jer im je sve dopusteno, ovo nista nece promeniti. Sistematsko unistavanje novih generacija. Hvala svima koji glasate za isto zlo decinijama.
Zakon koji roditeljima u potpunosti zabranjuje svaki oblik fizičkog kažnjavanja deteta nastaje iz legitimne namere: zaštite deteta od nasilja. Međutim, upravo u toj apsolutnosti – u odsustvu razlike između nasilja i ograničene, kontrolisane roditeljske intervencije – krije se njegova slabost. Kada pravo izgubi meru i sposobnost razlikovanja, ono prestaje da bude instrument pravde i postaje instrument rigidne ideologije.
Pre svega, nužno je razdvojiti dve stvari koje se u javnom diskursu često namerno stapaju: nasilje nad detetom i fizičku kaznu kao krajnje sredstvo u vaspitanju. Nasilje je izraz nemoći, frustracije i neodgovornosti odraslog; ono ponižava, povređuje i ostavlja trajne posledice. Nasuprot tome, svaka kazna – pa i ona koja uključuje minimalan fizički element – u svojoj izvornoj pedagoškoj funkciji treba da bude kratka, srazmerna i usmerena ka uspostavljanju granica. Izjednačiti ove dve pojave znači odbaciti samu ideju nijanse, a bez nijanse nema ni pravednog zakonodavstva.
Drugi problem je u pretpostavci da država može – i treba – da preuzme potpunu kontrolu nad porodičnim odnosima. Porodica nije administrativna jedinica, već složen moralni i emocionalni prostor u kome roditelj snosi odgovornost za formiranje ličnosti deteta. A odgovornost bez autoriteta postaje prazna forma. Ako se roditelju oduzmu sva sredstva sankcije, uključujući i ona minimalna koja su vekovima bila deo vaspitne prakse, tada se autoritet seli iz porodice ka institucijama. Posledica nije emancipacija deteta, već njegova institucionalizacija.
Posebno je problematično što se ovakvi zakoni često prenose mehanički iz društava visokog poverenja, stabilnih institucija i razvijene pravne kulture u sredine koje takve pretpostavke nemaju. U društvima gde postoji nizak nivo poverenja u institucije, gde su porodične veze još uvek osnovna socijalna mreža, a pravna praksa sklona formalizmu i zloupotrebama, ovakav zakon može proizvesti suprotan efekat od željenog. Umesto zaštite deteta, dobija se prostor za manipulaciju: prijave koje nisu motivisane brigom, već konfliktima, osvetom ili interesom.
U takvom kontekstu, dete može postati sredstvo pritiska, a roditelj stalni potencijalni prestupnik. Time se ne jača položaj deteta, već se razara elementarno poverenje između roditelja i institucija. Vaspitanje se seli iz sfere odgovornosti u sferu straha – a strah je loš pedagog, bilo da deluje na dete ili na roditelja.
Dalje, potpuno ukidanje svake fizičke kazne zanemaruje i razvojnu realnost deteta. Dete nije racionalni akter u punom smislu te reči; ono uči granice kroz iskustvo, doslednost i jasne reakcije odraslih. U idealnim uslovima, sve se može rešiti razgovorom i nenasilnim metodama. Ali zakon ne sme biti pisan za idealne uslove, već za stvarnost u njenoj složenosti. U toj stvarnosti postoje situacije u kojima je brza, kratka i simbolična fizička intervencija efikasnija od dugih objašnjenja koja dete u datom uzrastu ne može da razume.
Naravno, to ne znači da takva sredstva treba promovisati ili podsticati, već da zakon mora ostaviti prostor za razumnu procenu konkretnih okolnosti. Apsolutna zabrana ukida upravo tu mogućnost procene i uvodi logiku nulte tolerancije koja je uvek sumnjiva kada se primenjuje na složene ljudske odnose.
Konačno, ovakav zakon počiva na implicitnoj antropološkoj pretpostavci da će svi roditelji, kada im se oduzme jedno sredstvo, spontano preći na bolja, sofisticiranija rešenja. To je optimizam koji nije uvek utemeljen. U praksi, roditelji koji su skloni nasilju neće biti obuzdani zakonom, dok će savesni roditelji biti dodatno opterećeni strahom od sankcije. Tako zakon pogađa upravo one koji su već odgovorni, dok oni neodgovorni ostaju izvan njegovog realnog domašaja.
Zato problem nije u ideji zaštite deteta – ona je neupitna – već u načinu na koji se ta zaštita normira. Umesto apsolutnih zabrana koje brišu razlike, potrebni su precizni kriterijumi koji jasno razdvajaju nasilje od vaspitne intervencije, uz snažan sistem podrške roditeljima i efikasnu reakciju na stvarne slučajeve zlostavljanja.
Zakon koji ne razlikuje, ne vaspitava i ne štiti – zapravo pojednostavljuje. A pojednostavljivanje u ovako osetljivoj oblasti često vodi ka novim nepravdama, upravo tamo gde je namera bila da se one spreče.
Bravo!!! Svaka čast!!! Ovo što je predloženo, je budi Bog s nama…
Bravo, komentar bolji i promišljeniji od izvornog teksta.
Zato će deca roditelje tući. Laku noć Srbijo…
Od svega sto ima ili nema u ovoj zemlji ovo treba da bude na poslednjem mestu.
Zakon je bas stimulativan za stvaranje porodice. Ma ima svaki par da ima 3 kera i 2 papagaja. Ostavljace sve u zaduzbine.
Na žalost, u pravu ste…