Издавачка кућа Едука недавно је објавила и неколико нових уџбеника за средњошколце, међу којима и издања за српски језик. О томе како су припремали нове уџбенике, шта су себи, као уреднички тим, поставили за циљ приликом писања садржаја, али и колико је заправо неговање културе говора важно, разговарамо са др Јеленом Журић, професором Српског језика и књижевности, ауторком и уредницом Едуке.
Део сте тима Издавачке куће „Едука” који брине о томе да уџбеници буду написани језиком који ће за ђаке, истовремено, бити јасан и разумљив, али уједно допринети развоју њихове језичке културе. Колико је тај посао, у ери дигиталне револуције, брзе комуникације и скраћеница – тежак?
Поставили сте колико актуелно толико и важно питање. Разуме се, говоримо о језику и стилу уџбеника и о могућим проблемима у њиховом схватању и прихватању без обзира на то да ли је реч о основцима или средњошколцима. Рекла бих да ту код нас нема великих дилема, јер постоји стандард који и те како поштујемо: књижевни језик и научно-популарни стил – прилагођен узрасту ученика.
То подразумева јасност и прегледност у излагању, уз највишу могућу комуникативност и успостављање интерактивности у својеврсном дијалогу који аутори воде са учеником. Међутим, морамо да будемо свесни и тога да је проблем о коме говоримо постојао одувек. Дакле, свесни смо да се исто питање постављало, рецимо, и пре педесет година, да је и у тадашњим уџбеницима било много речи непознатих тадашњим ђацима (љубитељима стрипова и рок музике, нпр.). Управо је на уџбеницима, као базичним наставним средствима, одговорност за квалитетно образовање, стицање опште културе и духовни и интелектуални развој ученика.
У процесу учења било ког предмета ученици пре свега овладавају језиком, богате свој речник и развијају сопствену усмену и писмену културу изражавања. Према томе, не можемо, а не би ни ваљало, да језик уџбеника у потпуности прилагођавамо претпостављеном вокабулару ученика. Тиме бисмо омаловажили способности ученика и, истовремено, сузили њихов простор за учење језика и богаћење речника.
О чему уреднички тим ИК „Едука” размишља кад припрема издања за српски језик, како за основце тако и за средњошколце?
Осим главног и одговорног уредника и две предметне уреднице (Моње Јовић и мене), наш тим чине многи аутори, рецензенти и евалуатори, међу којима су колеге из основних и средњих школа, као и са универзитета. Веома нам је важно да актуелни план и програм преточимо у научно и стручно, методички утемељене уџбенике – који су у сагласности са живом, најквалитетнијом могућом, наставном праксом. Није случајно што су многи наши аутори наставници, или су то бар једно време били.
Верујемо у то да у образовању, у целини, треба подизати, а не спуштати лествице. Уџбеник не треба да задовољава само основни и средњи ниво стандарда постигнућа, а да напредни ниво буде заступљен у малом проценту. Настојимо да буде довољно подстицајан и изазован и свим ученицима и наставницима. Верујемо како смо успели да својим уџбеницима за Српски језик и књижевност подстакнемо ученике на критичко мишљење, истраживачко учење и на све врсте аутентичног стваралачког изражавања. Јасно је, и за креативну наставничко-ученичку сарадњу.
Кад смо код плана и програма, из вашег угла, да ли је он баш онакав какав треба да буде или бисте нешто ипак мењали кад је српски језик у питању?
Осетљиво питање. Вероватно би сваки од уредника, аутора или наставника имао различити одговор. Чини ми се да нећу много погрешити ако издвојим неколико општих запажања у вези са планом и програмом. На страну што су истовремено, годину за годином, реформисани програми за два разреда у два циклуса образовања (први и пети разред, па други и шести итд.) и да је мало времена остајало ауторима да раде на уџбеницима. Осим тога, због кашњења програма за гимназије (и већ познате несугласице у вези са садржајем у програму књижевности, на пример) – цела једна генерација гимназијалаца завршила је школу по реформисаном, новом програму, али практично без уџбеника.
Када је реч о самом програму, можемо да говоримо о врлинама и манама. Добро је што су сада, на пример, средњошколци у прилици да у читанкама сазнају о делу Томаса Мана, Селина, Џојса, Вирџиније Вулф, између осталих, или, после Пекића, Киша и Павића, о делима наших савремених писаца Горана Петровића, Давида Албахарија, Владимира Пиштала, Владимира Тасића и других. Непроцењиво је и то што се обрађују Његошева „Ноћ скупља вијека” и „Спомен на Руварца” Лазе Костића, или, уз поему „Гавран”, и Поове приповетке. Добро је и што се не смањује број наслова из обавезног и изборног програма домаће лектире у основној школи.
Чини ми се како није добро да се иста дела нађу прво у основној, па затим у средњој школи, као роман Мамац Давида Албахарија, путописне репортаже са Крфа Милоша Црњанског или „Плава гробница” Милутина Бојића. Уместо романа Мамац, коме је заиста место у четвртом разреду средње школе, осмаци су могли да читају роман Марке, који је Албахари и наменио младим читаоцима, или неку од многобројних прича овог врсног приповедача. Ту би више одговарао и одломак из романа Гец и Мајер, кад већ постоји тема Холокауста и надовезује се на писма Хилде Дајч. Не чини нам се ни срећно решење да поезија Момчила Настасијевића „склизне” у изборни програм, док је у обавезном његова приповетка, као да се руководило степеном комуникативности. То је програм за гимназије и, сходно томе, не би требало изоставити једну од најзначајнијих песничких поетика у историји српске књижевности. Слично је и са Стеваном Раичковићем – уместо Камене успаванке, ту су сада Записи о Црном Владимиру. Али је добро што је коначно Иван В. Лалић у програму и основне и средње школе.
Програм из књижевности треба да, у већини, садржи дела класика, највећих писаца домаће и светске књижевности.
У том смислу, потпуно делимо став Милована Данојлића: „Поједина озбиљна дела, као што рекох, с временом бивају прозирнија, док деца интелектуално напредују, па су и ту могућа неочекивана приближавања. Ни критеријум разумљивости, најзад, не треба постављати престрого: и ми, одрасли, при читању многе ствари само наслућујемо, друге нам промичу, а неке тек при поновном сусрету откривамо. У сваком случају, корисније ће бити ако неки дванаестогодишњак чита Одисеју или Рат и мир него детињасте песмице специјализованог дечјег писца које му школа, друштво, лоши педагози, необразовани родитељи и трговци, удруженим снагама, намећу. Наша опсесија разумљивошћу и разумевањем претерана је.” Важно је а не само занимљиво на овом месту пренети коментар Данојлићевог става који потиче од моје бивше ученице, данас изузетне професорке књижевности: „Ја сам пример детета које је од петог основне стасавало уз великане. Није ствар потпуног разумевања већ слућења значења, али је суштина у дубини доживљаја и страсти младог бића према лепоти. Та страст се преноси, касније, у учионици…”
Програм из језика, правописа и језичке културе углавном је на месту. Остаје само и даље невоља са малим бројем часова у редовној настави. Удружени напори више институција ангажованих на решавању тог проблема још увек нису дали резултате. Тешко да ће се, нажалост, остварити сан о натпредметном статусу… А одавно онеспокојава и недовољна писменост наших факултетски образованих људи. Но, то је посебно питање.
Нови уџбеници за средњошколце су ту, па нам реците шта их то издваја и на шта сте највише поносни кад је реч о тим новим издањима?
Најлепше од свега јесте то што нам се јављају задовољне колеге. Занимљиво је чак и то да смо у једном наставничком гласању о квалитету читанки за средњу школу добили највише гласова. Међутим, ми врло критички све то посматрамо и тежимо непрекидном развоју и иновацијама, које прате дамаре наставе. Граматике Душке Кликовац су изванредног квалитета, премрежене вежбањима и задацима, незаобилазне за неговање критичког мишљења, осећаја за језик, богаћење речника и језичку културу. Читанке су опремљене слојевитом методичком апаратуром која, у првом реду, поуздано води кроз тумачење књижевног дела, одређене поетике, уметничке епохе и културе, а онда – помоћу налога Изабери задатак – подстиче ученике да, у складу са сопственим афинитетима и способностима одаберу тему којом ће се бавити, као и облик и начин обраде. Не треба занемарити стваралачки потенцијал који ученици поседују у том узрасту и многе таленте којима располажу, а може се десити да их никада у школи не открију јер није било одговарајућег подстицаја.
Дакле, наш је став да никако не треба давати само једну тему после обраде неког књижевног дела (ни у оквиру одељења, а камоли целој генерацији!). Ваљало би ученицима понудити да говоре и пишу (то је основа), али и да глуме, рецитују, драматизују, скицирају, ликовно илуструју, компонују, режирају кратки документарни или играни филм. Корелативно-интегративни, односно интердисциплинарни приступи незаобилазни су и подразумевају се (акредитован нам је и семинар са радионицама тог типа). Наше читанке већ у штампаном уџбенику садрже линкове који ученике воде у галерије, музеје, дигиталне библиотеке (Библиотека Матице српске, Народна и Универзитетска библиотеке и др.), који омогућавају посету сајту значајних задужбина, читање релевантних књижевних и научних текстова и часописа, слушање радио емисија, гледање филмова, телевизијских емисија, снимака позоришних представа, али и предавања… Све то, у пуној мери, и са богатим избором алата којима сами наставници могу да креирају своју верзију уџбеника – постоји у нашим дигиталним уџбеницима на престижној Мозаик платформи, и то за све разреде основне и средње школе.
Шта сматрате најважнијим задатком наставника српског језика?
Да никада не престане да воли људе, језик, књижевност и свој позив, који није посао него мисија. Да га не обесхрабри (вечни) понижавајући материјални/друштвени положај. Да истраје у љубави, посвећености и ентузијазму. Да не буде оптерећен разумевањем и разумљивошћу и да не заборави, како рече моја ученица, да читање врхунских књижевних дела није питање потпуног разумевања већ слућења значења, и да је суштина у дубини доживљаја и страсти младог бића према лепоти. Та страст сигурно постоји, и треба је разгоревати.
Да ли жаргон, начин изражавања и велики број страних речи који имамо данас штете српском језику и његовом неговању, или је тога било одувек само се није придавала пажња?
Ви сте већ донекле одговорили на питање. Од када постоје књижевни језици, и не само код нас, постоје тзв. варирања (или раслојавања) тих језика. У основи, имамо књижевни (стандардни, нормирани) језик и (раз)говорни језик. Територијално посматрано, ту су дијалекти, а социјално – социолекти, у које спада и жаргон. У жаргонским речима испољава се неисцрпна инвентивност, и духовитост, говорника (као пример, наставници могу да користе изводе из књиге Жаргон или, о сливеницама, Сармагедон у Месопотаманији Ранка Бугарског). Веома су важни функционални стилови – књижевноуметнички, научни, административни. Све то говори о богатству и моћи језика, о његовој слојевитости и разноликости. Није добро када се језиком шаљу непристојне, примитивне поруке, као ни када завлада бирократизација језика. О проблемима са жаргоном и бирократизацијом увелико се говори (и пише) најмање последњих педесетак година.
Позајмљеница је увек било (чак и у прасловенском) и то је сасвим природно. С друге стране, штетни су и језичко чистунство (пуризам) и некритичко, помодарско, квазипрестижно посезање за страним речима (и страним конструкцијама, обично енглеским). Престижно место заузима књижевни језик. И језик књижевног дела (који није исто што и књижевни језик), јер су велики писци непревазиђени језички ствараоци. (Отуда у нашим читанкама за средњу школу обавезно постоје текстови о језику писаца.)
Ако нам је стало до сопственог речника и културе говора (односно духовног развоја), преостаје нам да читамо. Притом, треба да смо свесни и лепоте и вредности „матерње мелодије”, говора и дијалеката сопственог завичаја.
Јасно је да треба водити бригу о језику. У неговању језичке културе, усмене и писане културе изражавања, најважнију улогу имају настава српског језика и књижевности, наставници и уџбеници (и они за друге предмете!), а онда и штампани и електронски медији у којима постоје лектори. Не би требало одустати од захтева за више часова српског језика и књижевности у основној и средњој школи, као и за увођење предмета Српски језик и језичка култура на факултете.