Лето је за родитеље изузетно изазован период. С једне стране су врућине које су ове године баш велике, па деца већи део дана проводе у кући, с друге стране су екрани који маме и понекад је немогуће издржати ту дечју упорност да им дозволите да гледају у телевизор или телефон сатима.
Др Ранко Рајовић каже да се одговор крије у нашој креативности коју треба и код деце да пробудимо.
„Истраживање које смо радили у школама у Словенији, Хрватској, Србији и Италији показало је да већ у нижим разредима већина деце има телефоне, чак 80% њих, а у четвртом разреду тај проценат иде и до 100%. У односу на пре пет година кад смо радили исту студију, скок је драматичан.“ – каже др Рајовић и каже да нема неке велике разлике између нас и неких развијених земаља.
Деца су, објашњава Рајовић, навикла и као да имају условни рефлекс да кад им је досадно посегну за телефоном.
„Зато је, ево, први савет за родитеље – пустите да им буде досадно. Јер ће онда морати да се игра. Исто као и ми кад смо били деца па бисмо се пожалили да нам је досадно. Једини савет који смо добијали и који и данас деца треба да добију је – иди, играј се. Други важан савет је да не купују детету сваки викенд по играчку. Нека се сете себе. Кад су добијали поклоне? Мали празник, мали поклон, велики празник, већи поклон. И то је то. А данас? Па буквално сваког викенда се купује по играчка.“ – каже Рајовић.
Он подсећа родитеље на период кад су сами били деца и то да је усхићење због добијене играчке било далеко веће иако је сама играчка била далеко мање вредности него оне које данас деци купујемо.
„Девојчице су, рецимо, сакупљале салвете. Па је свака салвета имала своју причу и бар 10 карактеристика – боја, облик, колико слојева, из које је државе, из ког града, хотела… Кад би тата отишао на пут, мора да донесе неколико салвета, да ћерка може да се мења. Она то дочекује са усхићењем, јер може се десити да тада донесе неку баш добру, за коју ће добити две или три друге које нема. А дечаци, они су имали кликере или оне мале аутомобиле.“ – подсећа Рајовић.
И заиста, кад се сетимо дечака и њиховог усхићења појединим баш „јаким“ кликерима, тешко се оно може поредити са оним које данас деца показују кад добију играчку. Да ли је пластиканер или стакленац, порцеланац, нафталинац или неки трећи било је кључно. Па су се мењали, освајали и чували их као највеће благо. Нису их добијали сваког дана, па је њихова вредност за децу била непроцењива.
„Сећам се себе, имао сам око 40 кликера. И дечаци тада, кад крену напоље, тачно знају које носе, имају стратегију. Један овакав, три онаква, четири велика, за које зна да вреде више. И играју тако сатима, све то време калкулишући шта су изгубили, шта су добили. Чучне, устане, врти се, креће се, комуницира и МИСЛИ. А сад, гледајте шта смо данас добили. Сећам се једне баке која је на предавању чула да су кликери добри. И отишла и купила унуку паковање од 100 кликера, из најбоље намере. Па му је после неколико дана купила још 100. И то дете је одједном имало 200 кликера! Па неће ни да се игра.“ – објаснио је др Ранко Рајовић.
Он каже да је иста ствар и са мајком која је читаво детињство сакупљала салвете и сад их има 500. И одлучи да их поклони ћерки као највећу вредност. А ћерка? Врло брзо из досаде почиње да их цепа. Јер она није та која је сваку од њих пажљиво и вредно скупљала и чувала и не може да разуме вредност нечега што је добила одједном у тој количини.
„Исто важи и за аутиће које дечаци воле да скупљају. Па немојте им куповати стотину аутића. Неки важан догађај купи се један, други пут други, па дете зна кад је који добило. И онда кад имају мало играчака, они се играју. И кад је време лоше да се буде напољу, они ће знати да се играју. Кажу ми родитељи – деца не знају да се играју. Па наравно да не знају кад им купујете 1000 играчака! Дајте им мање играчака и време за досаду. Можда чак да се заиграте с њима.“ – рекао је Рајовић и предложио родитељима неколико игара.
Прва игра се састоји у томе да узмете оне дрвене коцке од којих се праве куле и да за једну од њих вежете кончић, та иде у „темељ“. Затим деца праве купу од неколико спратова и на крају извлаче ту коцку везану кончићем, да виде хоће ли цела кула пасти.
Рајовић каже да са малом децом треба играти Човече не љути се, а чим науче да сабирају, таблић, јамб, који је најбоља игра за дубоку пажњу, шах…
„Порука родитељима је да одвоје два дана недељно, увече, за друштвене игре. Важно је да децу науче да играју шах. Зашто? Дете данас у школи има слабу пажњу, не може да учи. То је проблем свуда, а узрок је технологија. А таблић, јамб и шах су игре за дубоку пажњу.“
Рајовић упозорава и на то да је фина моторика нашој деци јако слаба. Каже да је радио истраживање у вртићима у Војводини где је управо фину моторику испитивао једним једноставним тестом.
„Родитељи могу то код куће да пробају, врло је једноставан тест. А оно што сам ја видео у вртићима је да деца од пет година не могу са површине стола, кад спусте длан, да подигну само домали прст. Уместо тога, дижу два истовремено и то је први знак да фина моторика није добро развијена што је јако важно за рад мозга и писање у школи. А како то да поправите? Морате бити мудри. Деца воле Лего коцке, али то не значи да морају имати 10 кутија. Две су довољне. Узмите једну и реците детету: ‘Ово што ћу ја сад да урадим то је за мало већу децу и одрасле.’ и облепите селотејпом кажипрст и средњи прст, па слажете само палчевима и малим и домалим прстом. Дете ће, наравно, рећи „хоћу и ја!“. И то је одлична вежба за развој фине моторике. Да сте му рекли да то мора да уради да би вежбало, сигурно да би се јако бунило. Морамо детету направити изазов, то је улога родитеља.“ – објашњава Рајовић.
Он каже и да деца слободно могу у парк и кад су велике врућине, њима то не смета, све док су у хладовини.
„Родитељство је данас озбиљан посао. Не можемо да кажемо да немамо времена. Како то – родили смо два, три, четири детета и сад немамо времена? Морамо имати времена. Посебно у тих првих 10 година, ако смо ту присутни, онда смо после мирни. Пре неки дан чуо сам да је једна наставница свим ђацима дала петице, да покаже сав бесмисао система. Јер, говоримо стално како је свака генерација деце све слабија, а оцене све боље. Како је то могуће? Негде смо погрешили.“
„Децу морамо да припремамо за живот. А како то? Па игра, скакање, дубока пажња, друштвене игре. Е, то је посао родитеља.“ – закључује Рајовић.