У склопу нове рубрике на сајту Зелена учионица, која носи назив „Ми ВАС питамо“ разговарамо с наставницима, учитељима, васпитачима, педагозима… свима који би заправо требало да буду носиоци образовних реформи, а врло често то нису. Управо они, који седе за катедром и сваког дана пролазе и тешко и лепо у раду с децом, требало би да буду први питани – шта морамо да мењамо да би школа била боља?
У нашем првом интервјуу, на сет питања одговорила нам је Виолета Кецман, професорка српског језика и књижевности у Петој београдској гимназији.
Шта је школи најпотребније да би то било срећно место за наставнике?
Од некадашњег идеала о срећном наставнику као оном кога у знању успеју да превазиђу његови ученици, дошли смо до стандарда да је срећан онај који је у школи безбедан. Насиље родитеља и ученика над наставницима и слабо интересовање матураната за наставничке факултете, очекивани су исход деценијског урушавања образовања у Србији. Потребна нам је национална стратегија за спас образовања, која би подразумевала снажну медијску кампању за враћање угледа просветним радницима, повећање плата и законски оквир који гарантује да почетничка плата у просвети не сме бити нижа од републичког просека, увођење платних разреда, додатна финансијска стимулација као награда за наставнике са већим постигнућима у раду са ученицима, значајно већи коефицијент за одељењске старешине.
Наставници су некадашњи добри ђаци који воле да уче и друштво то треба да им омогући и путем олакшица за студијске посете, улазнице за позоришта, музеје, галерије, набавку књига, праћење културних догађаја.
Неупућена јавност мисли да просветни радници уживају на тромесечном годишњем одмору, а током године ленствују. Истина је да су наставници на одмору од почетка или средине јула до 20. августа, да не могу током септембра и маја да отпутују, за разлику од других запослених, чак и уколико успеју да од малих плата уштеде новац за летовање.
За разлику од других запослених, наставници су приморани и да користе картицу за градски превоз и немају могућност да рефундирају трошкове доласка на посао на други начин. Такође, у складу са имиџом „друштвене групе отпорне на лажна обећања, мрвљењe и гажењe“, наставници у Србији су међу ретким запосленима који немају бесплатне здравствене систематске прегледе, тако да им се, врло извесно, са одласком у пензију обистињује онај закључак Јована Дучића да једино стање када се човек може сматрати истински несрећним јесте када је у исто време стар, сиромашан и болестан.
Срећан наставник је онај коме није одузето лично достојанство и професионални инегритет.
Постоји један парадокс у вези с позицијом наставника у нашем друштву: ауторитет пред ученицима гради се знањем и доследношћу. Својим радом и посвећеношћу наставник тај ауторитет сваког школског дана успоставља, док га држава, упркос чињеници да је управо она та која је ангажовала наставника да обавља свој посао, троши и осипа занемаривањем његових егзистенцијалних потреба. И то је једна необична дијалектика подизања и урушавања на дневном нивоу, због које, према законима природе, не можемо да се покренемо напред.
А шта треба да се промени да би школа постала место среће за децу?
Наша деца не воле школу каква је сада и то би требало да надлежнима и креаторима образовних политика нешто поручи. Много је сати седења у школи, многи наставни садржаји су преамбициозни за ученике чија је пажња значајно ослабила због прекомерне употребе мобилних телефона. Деци треба кретање, учење кроз игру, прича као стимулус и средство за учење којим им се наставници обраћају, подстицање креативности.
Најлепши и најкориснији часови за ученике су ван школске зграде – у природи, музеју, позоришту, на Сајму књига… Наставницима се постављају разне бирократске препреке да такве часове реализују, што је још један апсурд нашег система. Ученицима треба много више смеха и дружења у школском животу, школских прослава, колективних акција, спортских догађаја.
Деца, углавном, не воле оцене и доживаљавају их као вредновање сопствене личности. Притисак од оцењивања које није по мери њихових снага, који подстиче ривалитет и такмичарски однос према вршњацима, чини их додатно несигурним и удаљава од школе.
Мислим да би требало увести школске кухиње доступне свим ученицима, с нутритивно квалитетном и укусном храном као у школама на западу. Важно је учити децу о здравим стиловима живота. Кад после свега питате родитеље шта им је најважније у вези с њиховом децом, чућете: „Само да су живи и здрави!“ Колико их наша данашња школа припрема за, наизглед, тако мале циљеве? Није лако носити „притисак свега око себе“ и „мисао о себи“ када сте дете у дигиталној ери с родитељима и наставницима чија су очекивања проистекла из сасвим другачијег друштвеног и културалног амбијента.
И док родитељи раде и своје радно време шире на сваки простор где су и њихов мобилни телефон и лаптоп, деца су прећутно препуштена разноликим крадљивцима пажње – од „Роблокса“ преко „Тик Тока“, до виртуелних кладионица. Деци су у свакој епохи потребни пажња и сигурност.
Које су то ствари које вас у свакодневном раду спутавају да свој посао радите онако како бисте желели?
Свих двадесет пет година, колико сам у просвети, радим уз континуирано присуство „невидљивог полицајца“ у учионици. Увек је присутна чврста контрола онога шта се сме, а шта не и мислим да је то добро и за просветног радника и за ученике. Непријатна ограничавајућа околност је море бирократије и „утеривање дугова“, опомињање родитеља који нису платили рату за екскурзију, осигурање, школско обезбеђење и сл. То је најнепријатније задужење у овом послу, за које сам сигурна да урушава достојанство наставника пред ученицима и родитељима. Признајем да га нерадо обављам.
Шта треба да се промени да би се школи вратила васпитна функција, а наставницима интегритет и достојанство?
Интегритет наставника гради се или урушава прво на микронивоу, у школи, у значајној мери и политиком коју води директор школе. Увођење изборних предмета у гимназије пре шест година дало је простор директорима да те часове користе као згодан ресурс за награђивање појединих запослених за лојалност. На основу одлуке директора, подобним наставницима додељено је 130% часова, при чему су се часови пројектне наставе реализовали „на даљину“ и свели на једно до два постављања задатака/материјала на Гугл учионицу.
Директорка једне школе ми је најискреније открила да су часови изборних предмета и надокнада 30% већа у односу на плату ресурс којим „мора некако да награди појединце за оно што чине, а што није предвиђено платом“. На тај начин смо, у одређеним гимназијама, уз бахате директоре добили и наставнике изборних предмета које за ту позицију једино квалификује лојалност директору школе, док су ученици добили још два до четири часа више у недељном распореду.
Суштински проблем у просвети стоји дубље – они који профитирају од неједнакости толико се десензибилишу на неједнакост, корупцију и непотизам, да и сами почну дубоко да верују да баш они на те привилегије и имају право или им је дато право да их баш они додељују другима. Идеја о једнакости права за све и критици друштвених неправди је идеја критичке (трансформативне) педагогије. На поштовању идеја једнакости, колективног добра, почива здраво друштво и гради се капацитет за васпитавање деце и омладине.
Ученике васпитавамо онолико колико нам њихови родитељи и систем то дозвољавају. Оног тренутка када и родитељи и држава ученицима пошаљу недвосмислену поруку да је наставник стручан, важан и да га треба послушати, школа ће повратити своју васпитну функцију.
Када би неко Вас питао, шта бисте прво променили? Одмах, сутра.
Прво бих подигла стандард просветним радницима, а потом бих извршила селекцију запослених у просвети. Нису сви наставници надарени за овај посао, нити сви чине све да ученике науче. За мене је и даље закључена јединица пораз наставника. Мора да постоји пут до сваког детета, макар то била мала стаза, шупљина до које ће само ехо наставника стићи. Тај мост којим се дешава трансфер знања, вештина, компетенција, љубави пре свега, задатак је и одговорност наставника.
А дугорочно? Каква нам је реформа образовања заправо потребна?
Наш образовни систем садржи многе нелогичности.
Прво, зашто је ранац ученика основне школе толико тежак? Мали основци ходају савијени, али упркос томе све чине да испуне очекивања наставника и понесу све што им је речено. И та послушност и поверење су дирљиви. Треба проценити да ли је потребно да ученици од 5. до 8. разреда на почетку 21. века имају једнак број часова техничког и другог страног језика.
Друго, чему служе тзв. „слободне наставне активности“ (СНА), осим да попуне норму појединих наставника?
Треће, бесмислено је да ученици друштвеног смера трећег разреда гимназије имају осамнаест предмета. Због чега четвртаци друштвенојезичког смера имају два часа физике недељно? Како смо дошли до тога да ученици природно-математичког смера, будући лекари и инжењери, имају три часа недељно српског језика и књижевности, колико и будући пекари и машино-бравари? Зашто ученици специјализованог гимназијског смера за биологију и хемију губе могућност да уче други страни језик када пођу у гимназију, иако су га учили у основној школи?
Кад питате ученике чему им служе изборни предмети грађанско васпитање и верска настава, они одговоре: „Да се одморимо!“ Да ли им је школа заиста толико тешка и далека и да ли тако треба да изгледа одмор?
Неке предмете би било добро објединити у један, попут неких природних наука, ликовно и техничко би можда могли бити обједињени у један предмет с модулима, док би српски језик и књижевност, математика, први страни језик и физичко васпитање могли да развијају кључне компетенције. Постоје успешни образовни системи у Европи. Треба учити од бољих од себе, преузимати добре моделе и прилагођавати их нашем балканском наслеђу и идентитету.
Кад размишљам о будућности нашег образовања, стрепим од једне непознанице – какви ће родитељи бити данашњи ученици, припадници генерације „Зед“ (Z), тзв. „џензери“, рођени између 1997. и 2012, и како ће изгледати образовање у Србији када они буду биолошки најспособнија група у нашем друштву? Надам се да ме тада неће стићи Дучићево проклетство с почетка ове приче.