Моје дете просто обожава воду. Да може – живео би у мору или на базену. Лети, када нисмо на мору, веома често посећујемо један градски базен који он из неког разлога посебно воли.
И баш смо били на базену пре неколико дана и гледали како наше дете ужива у води. Нема баш много ствари које му тако лако натерају осмех на лице, па ми се чини да муж и ја уживамо гледајући га више него што он сам ужива купајући се. Дошли смо рано, били међу првима на базену, а нешто касније још једна породица дошла је са сином тинејџером.
Foto: Anna Kolosyuk, Unsplash
Након што су се сместили, заједно са дечаком дошли су до ивице базена. Он је сео на ивицу и брчкао ногама. И све је било у реду док мама није покушала да га уведе у базен. Вероватно је мислила да ће уживати да се мало расхлади пошто је дан био баш врео. Међутим, десило се потпуно супротно. Постао је јако узнемирен, почео да се отима и буни врло гласно. Изгледао је невербално и узнемирено, па је, разумљиво, пуштао гласне звукове, показујући свој отпор, а био је помало агресиван и према својој мајци, иако ништа с чиме његови родитељи нису могли да се изборе.
У целој тој збрци, као мајка аутистичног детета, видела сам његову маму како бочним погледима проверава реакцију других људи који су се нашли у близини. Била је очигледно узнемирена, претпостављам више због ситуације која се одвија у јавности него због синовљевог „испада“. Његово понашање је било лакше издржати од погледа које је добијао.
Мој син, који је осетљив на гласне звуке и узнемири се чак и на звук бебе која плаче, мало се уплашио и то се могло видети по његовом говору тела. Након што се тинејџер смирио, његова мама је започела са извињавањем. Редом се извинила свима који су били у близини и за које мисли да им је можда овај инцидент засметао. Када је дошла до мене, нисам јој дозволила да ми се извини, већ сам брзо рекла: „Мој син има аутизам. Разумем те. Жао ми је што је твоје дете доживело стрес, али сигурно ће све бити у реду.“ Мама се насмешила и уздахнула с оним што је изгледало као олакшање. Кратко смо попричале јер се маме деце у спектру аутизма углавном разумеју.
Родитељи деце са аутизмом врло често имају неодољиву потребу да се извињавају
Извињавамо се јер наше дете прави буку која звучи необично. Извињавамо се јер је наше дете хиперактивно. Извињавамо се јер је наше дете желело да буде пријатељски настројено, а не познаје друштвено прихваћен начин да то постигне. Извињавамо се јер наше дете прстима једе храну за нашим столом у пуном ресторану, али је то ето неком засметало. Извињавамо се, иако тога често нисмо свесни, због стања свог детета.
Оно што стварно нисам имала прилику често да видим је да се неко извињава за то што је његово дете потпуно игнорисало наше, док се са осталом децом играло. Или што је наше дете назвало „чудним“. Или што је повукао своје дете док је покушавало да са нашим оствари контакт и започне игру. Или што никада не позивају нашу децу на рођенданске забаве или за оне стотине пута када су се наша деца чинила нежељеним и невидљивим. Нико се извињава, али ми, као родитељи деце у спектру аутизма, то чинимо готово сваког дана.
Маме, данас желим да се обратим свима вама и кажем – немојте се извињавати. Свет још није спреман за нашу децу, али то не значи да том истом свету морате увек изнова да објашњавате себе и своје дете. Нека свет, за промену, покуша да разуме и прихвати нашу децу, посебну и дивну баш онакву каква јесу!
Аутор: М. И.