За три школске године, колико је контролисала Државна ревизорска институција, у основним и средњим школама у Новом Саду био је пријављен 51 случај вршњачког насиља.
Ово је мали број, с обзиром на то да школе са пет пута мање ученика, имају и по више од 90 пријава.
Анализирајући генерално приступ проблематици вршњачког насиља, Ревизор је утврдио да се у школама њему приступа углавном формално, а не темељно. Такође, утврдио је да Министарство просвете процењује школе као безбедна места, што је у супротности са бројним случајевима насиља који испливају у јавност.
Државна ревизорска институција је, детаљном контролом четири школе у Србији (две основне и две средње, у Београду, Горњем Милановцу и Чачку), утврдила да су програми заштите ученика од насиља у овим школама више формални него што одражавају специфичности саме школе, а да годишње извештавање о превенцији и сузбијању вршњачког насиља не пружа информације о ефектима спроведених мера и активности.
Ове школе нису у свим евидентираним случајевима вршњачког насиља процениле ниво насиља и сачиниле оперативне планове заштите за све учеснике насиља, а ефекте предузетих мера и активности предложених у сачињеним оперативним плановима заштите за ученике, у већини случајева нису документовале. Ризик наведеног је отежано планирање унапређења мера и активности у области заштите од вршњачког насиља и сагледавање потреба за пружањем додатне подршке ученицима.
Непознато како школе реагују на насиље, договарају се усмено
Увидом у програме заштите од насиља у овим школама, ДРИ је утврдила да у њима нису видљиви начини реаговања на насиље, као ни описани начини рада са ученицима који трпе насиље.
Школе су се углавном „браниле“ тиме да се превентивне активности као и начини реаговања на насиље договарају кроз усмену комуникацију чланова школског колектива. Као разлог су такође наводили преоптерећеност административним обавезама чије би испуњење ограничило време које је потребно посветити ученицима.
Економска школа у Чачку је, на пример, истакла да није увидела потребу за детаљнијом разрадом програма, имајући у виду да запослени ову школу перципирају као безбедну средину.
У смислу активности које се односе на превенцију насиља, школе су углавном организовале трибине и делиле брошуре. Активности које се, углавном понављају подразумевају постављање правила и паноа са именима чланова Тима за превенцију насиља на видно место, док се недовољно улаже у едукацију.
Пример Основне школе у Београду је да нема информација о томе који се облици подршке пружају ученицима који врше насиље, трпе насиље или су сведоци насиља.
Родитељи и део проблема и део решења
Проблем је и што се у већини школа родитељи не укључују у превентивне активности школа у одговору на вршњачко насиље.
Утврђено је да Тимови за заштиту од насиља нису у свим случајевима констатовали процењени ниво вршњачког насиља, а нису увек ни предлагали оперативне планове заштите, иако је то у неким случајевима било обавезно.
У више школа утврђено је да у разматраним случајевима физичког насиља трећег нивоа нису обавештене надлежне школске управе, нити је иницирана сарадња са другим институцијама, као што је Центар за социјални рад.
У једној београдској основној школи навели су да је сарадња са неким родитељима чија су деца били учесници у пријављеним случајевима насиља није била на задовољавајућем нивоу, због тога што родитељи не уважавају верзију ученика који су претрпели насиље.
„Један број родитеља бурно је реаговао у случају званичног позива ове школе за васпитно-дисциплински поступак, како се наводи. Дешавало се да буду агресивни у комуникацији са запосленима школе чак и у присуству школског полицајца“, изјаснили су се у овој школи.
Медицинска школа у Београду је као слабост у функционисању спољашње заштитне мреже навела да не добија повратне информације о предузетним мерама од полиције, али да је задовољна сарадњом са родитељима.
Цео текст: 021.рс