U pijačnoj atmosferi, na koju se svela preraspodela časova u vaspitno-obrazovnim ustanovama, najpre stradaju međuljudski odnosi.
Po vaspitno-obrazovnim ustanovama naše zemlje ponosne trenutno se vode gerilske bitke za preživljavanje deset hiljada prosvetnih radnika. To su pre svega tehnološki viškovi, ljudi pred penzijom, prosvetari sa nepunom radnom normom i zaposleni na određeno vreme. Svi oni tragaju za punim radnim angažmanom unutar ultimat-fajt procesa preraspodele godišnjeg fonda časova. To se u praksi (čast izuzecima) svodi na situaciju gde jedni (sa više staža) preuzimaju časove drugima (sa manje staža), prilikom čega ovi drugi (sa manje staža) ostaju bez jednog dela norme ili pak celog parčeta.
Jurnjave po hodnicima, konspirativni razgovori u pola glasa, cimanja direktorskih rukava postaju deo ponižavajuće svakodnevice u školama. Svako je u strahu da u sudijskoj nadoknadi ne izgubi koji procenat časova, istovremeno nastojeći da, poput Klinta Istvuda u onom špageti-vesternu, namakne koji procenat više. Pomno se prelistavaju spiskovi tehnoloških viškova, pozivaju se škole u kojima postoji potreba za kadrovima i prezentuje im se, drhtavim glasom očajnika, molba za kakvim-takvim uhlebljenjem.
Nepovoljnu situaciju u kojoj raste maloletničko nasilje, a opada procenat mlađane čitalačke publike, dodatno komplikuje novi pravilnik o finansiranju škola koji bez dela norme ostavlja pedagoge i psihologe (obaška bibliotekare), pa će mnogi od njih preći u nastavu i istisnuti one koji se tom problematikom godinama bave. Stoga nije teško pretpostaviti da u pijačnoj atmosferi, na koju se svela preraspodela časova u vaspitno-obrazovnim ustanovama Srbije, najpre stradaju međuljudski odnosi. Cezarova taktika „podeli pa vladaj”, u kombinaciji sa racionalnom nebrigom o kvalitetu nastave, u potpunosti rađa plodove (gneva). Ali šta da se radi, kazaće nemoćni ali dobronamerni ministar Verbić – racionalizacija reže poput testere i u skladu sa ekonomskom računicom ne mareći mnogo za kvalitet obrazovanja i vaspitanja, a još manje za kvalitet međuljudskih odnosa. Ekonomija je to!
Uzmimo kao primer racionalne neracionalnosti građansko vaspitanje (bez sumnje jedan od bitnijih opšteobrazovnih predmeta), koji je pretvoren u monetu za potkusurivanje. U prevodu, ako nekome (bilo kome) zafali koji čas, može bez problema predavati građansko vaspitanje. Ko pri tom šljivi kvalitet nastave – važno je narihtati neophodne procente koji znače punu platu (umanjenu za 10 odsto).
Da je From kojim slučajem živ, verovatno bi u svemu ovome video otuđenje povezano s kvantifikacijom i apstrakcionizmom – osnovnim crtama modernog kapitalizma. Čovek postaje broj ili procenat, ukratko roba koja ne doživljava sebe kao nosioca sopstvenih snaga, već kao osiromašenu stvar zavisnu od spoljašnjih sila.
Na primer, u već pomenutom pravilniku o finansiranju vaspitno-obrazovnih ustanova kaže se da škole koje imaju od 16 do 23 odeljenja mogu da uposle jednog psihologa ili jednog pedagoga, dočim škole koje imaju od 24 do 30 odeljenja imaju pravo na jednog i po psihologa, odnosno pedagoga. S druge strane, škole koje imaju od 32 do 47 odeljenja imaju pravo na čak dva i po radnika u psihološko-pedagoškoj službi. Kako god okrenete ispadne bar pola čoveka! Zaključak je da racionalna testera baš reže – poloveći pri tom prosvetare na dva dela! U humanističko-antropološkom smislu, razume se.
Tako prema vladinoj kvantitativno-racionalnoj logici ispada da prosvetni radnik kojem nedostaje 35 odsto do pune radne norme, predstavlja ni manje ni više nego 65 odsto čoveka. E sad, nije isključeno da se možda upravo u tom ostatku nalazi esencija prosvetnog radnika bespovratno otuđena od njegove egzistencije – da parafraziramo Hegela i Marksa. Kakvo sad otuđenje, postaviće pitanje naš Veliki brat. Pa to su samo dva i po prosvetara koji se međusobno glože za koricu hleba nasušnog. Zar se to u naprednom svetu ne naziva zdrava konkurencija? To gaženje preko prepolovljenih ljudskih brojeva da bi se stiglo do krajnjeg cilja?!
Boris Jašović
Izvor: Politika
Po vaspitno-obrazovnim ustanovama naše zemlje ponosne trenutno se vode gerilske bitke za preživljavanje deset hiljada prosvetnih radnika. To su pre svega tehnološki viškovi, ljudi pred penzijom, prosvetari sa nepunom radnom normom i zaposleni na određeno vreme. Svi oni tragaju za punim radnim angažmanom unutar ultimat-fajt procesa preraspodele godišnjeg fonda časova. To se u praksi (čast izuzecima) svodi na situaciju gde jedni (sa više staža) preuzimaju časove drugima (sa manje staža), prilikom čega ovi drugi (sa manje staža) ostaju bez jednog dela norme ili pak celog parčeta.Jurnjave po hodnicima, konspirativni razgovori u pola glasa, cimanja direktorskih rukava postaju deo ponižavajuće svakodnevice u školama. Svako je u strahu da u sudijskoj nadoknadi ne izgubi koji procenat časova, istovremeno nastojeći da, poput Klinta Istvuda u onom špageti-vesternu, namakne koji procenat više. Pomno se prelistavaju spiskovi tehnoloških viškova, pozivaju se škole u kojima postoji potreba za kadrovima i prezentuje im se, drhtavim glasom očajnika, molba za kakvim-takvim uhlebljenjem.
Nepovoljnu situaciju u kojoj raste maloletničko nasilje, a opada procenat mlađane čitalačke publike, dodatno komplikuje novi pravilnik o finansiranju škola koji bez dela norme ostavlja pedagoge i psihologe (obaška bibliotekare), pa će mnogi od njih preći u nastavu i istisnuti one koji se tom problematikom godinama bave. Stoga nije teško pretpostaviti da u pijačnoj atmosferi, na koju se svela preraspodela časova u vaspitno-obrazovnim ustanovama Srbije, najpre stradaju međuljudski odnosi. Cezarova taktika „podeli pa vladaj”, u kombinaciji sa racionalnom nebrigom o kvalitetu nastave, u potpunosti rađa plodove (gneva). Ali šta da se radi, kazaće nemoćni ali dobronamerni ministar Verbić – racionalizacija reže poput testere i u skladu sa ekonomskom računicom ne mareći mnogo za kvalitet obrazovanja i vaspitanja, a još manje za kvalitet međuljudskih odnosa. Ekonomija je to!
Uzmimo kao primer racionalne neracionalnosti građansko vaspitanje (bez sumnje jedan od bitnijih opšteobrazovnih predmeta), koji je pretvoren u monetu za potkusurivanje. U prevodu, ako nekome (bilo kome) zafali koji čas, može bez problema predavati građansko vaspitanje. Ko pri tom šljivi kvalitet nastave – važno je narihtati neophodne procente koji znače punu platu (umanjenu za 10 odsto).
Da je From kojim slučajem živ, verovatno bi u svemu ovome video otuđenje povezano s kvantifikacijom i apstrakcionizmom – osnovnim crtama modernog kapitalizma. Čovek postaje broj ili procenat, ukratko roba koja ne doživljava sebe kao nosioca sopstvenih snaga, već kao osiromašenu stvar zavisnu od spoljašnjih sila.
Na primer, u već pomenutom pravilniku o finansiranju vaspitno-obrazovnih ustanova kaže se da škole koje imaju od 16 do 23 odeljenja mogu da uposle jednog psihologa ili jednog pedagoga, dočim škole koje imaju od 24 do 30 odeljenja imaju pravo na jednog i po psihologa, odnosno pedagoga. S druge strane, škole koje imaju od 32 do 47 odeljenja imaju pravo na čak dva i po radnika u psihološko-pedagoškoj službi. Kako god okrenete ispadne bar pola čoveka! Zaključak je da racionalna testera baš reže – poloveći pri tom prosvetare na dva dela! U humanističko-antropološkom smislu, razume se.
Tako prema vladinoj kvantitativno-racionalnoj logici ispada da prosvetni radnik kojem nedostaje 35 odsto do pune radne norme, predstavlja ni manje ni više nego 65 odsto čoveka. E sad, nije isključeno da se možda upravo u tom ostatku nalazi esencija prosvetnog radnika bespovratno otuđena od njegove egzistencije – da parafraziramo Hegela i Marksa. Kakvo sad otuđenje, postaviće pitanje naš Veliki brat. Pa to su samo dva i po prosvetara koji se međusobno glože za koricu hleba nasušnog. Zar se to u naprednom svetu ne naziva zdrava konkurencija? To gaženje preko prepolovljenih ljudskih brojeva da bi se stiglo do krajnjeg cilja?!
Boris Jašović
Izvor: Politika