Ne tako davno, šetala sam kroz kuću boreći se sa gomilom prljavog veša koji mi je bio u rukama, a moj sedmogodišnji sin je rekao: „Mama, ja sam napravio jednu grešku”. Zaustavila sam se. Pogledala sam ga i videla njegovo ozbiljno lice. Radoznala da čujem o čemu se radu, ostavila sam posao i sela pored njega.
„Slušam.”
„Sačekaj. Još razmišljam.” – odgovorio je.
U tom trenutku, osetila sam snažnu potrebu da ustanem i nastavim sa započetim poslom koji se sam neće završiti. Ali nisam. Suzdržala sam se i rekla: „Dobro. Praviću ti društvo dok razmišljaš.” I čekala sam.
Čekala sam jer sam verovala da će vreme i strpljene pomoći da moj sin shvati šta želi da mi kaže u vezi greške koju je napravio.
Vreme i strpljenje. Dve ključne stvari koje zaboravljamo kad učimo decu odgovornosti.
Naoružani isključivo dobrim namerama da svoju decu naučimo važnim životnim lekcijama kao što je odgovornost i posledice njihovih postupaka, mi, roditelji, vrlo lako upadnemo u zamku gunđanja, zapitkivanja i držanja predavanja. Kad se deca loše ponašaju ilii greše, odjednom nam se popale svi alarmi.
O čemu si mislio? Zar ne umeš bolje da se ponašaš? To što radiš imaće posledice, da znaš!
Ali vreme i strpljenje, volja da jednostavno budete uz svoju decu toliko često je mnogo bolja i snažnija lekcija od bilo kog predavanja ili kazne.
Kako se deca uče odgovornosti
Sposobnost deteta da adekvatno odgovori na okolnosti u kojima se nalazi najbolji je pokazatelj da ono raste u odgovornog čoveka.
Dok uče kako da se ponašaju u različitim situacijama u životu, kao što je suočavanje sa greškama, deca razvijaju odgovornost. I ako im mi poklanjamo dovoljno svog vremena i strpljenja, pomažemo im da steknu poverenje i sposobnost da budu odgovorni.
A šta je sa učenjem toga da loše ponašanje mora imati neke posledice? Najčešće tako i bude u životu. Kad uradimo nešto loše, snosimo posledice toga. Ali ako te posledice namećemo mi, umesto da se fokusiramo na priliku da dete naučimo šta je odgovornost zapravo, gubimo dragocenu priliku da pomognemo detetu da se razvije.
Odgovornost se ne može naučiti kaznama:
- Stajanje u ćošku zbog prosutog mleka neće pomoći detetu da nauči da sipa mleko u čašu ili da obriše prosuto.
- Posramljivanje deteta pred celim razredom zato što je prepisivalo na kontrolnom neće ga naučiti da treba da uči i bude vredno. Neće ga naučiti ni zašto je obrazovanje važno. A neće ga naučiti ni da potraži pomoć ako mu u školi ne ide dobro.
- Zabrana igranja igrica zato što je dete udarilo brata ili sestru neće ga naučiti da na pravilan način iskaže ljubomoru, frustraciju, uznemirenost – normalna ljudska osećanja.
Odgajanje odgovorne dece ima malo ili nimalo veze sa kažnjavanjem. Ali ima mnogo veze sa ohrabrivanjem dece da učestvuju, rešavaju probleme, razmišljaju kritički, budu sposobni. One dece koja su u stanju da prihvate okolnosti u kojima se nalaze, da za njih traže rešenja i da uvek govore istinu. Čak i kad naprave veliku grešku.
Umesto da se fokusirate na kaznu, možete uraditi sledeće:
- „Vidim da je zid išvrljan. Hajde da uzmemo krpu i da ga očistimo zajedno.” A onda recite: „Sledeći put kad budeš želeo da bojiš, potraži papir u ovoj fioci.”
- „Hajde da ovu prosutu vodu obrišemo” a onda prilika da nauči da ispravi grešku: „Zašto ne bi ponovo pokušao da sipaš po čašu vode tebi i meni?”
Vremenom, naša deca će naučiti bez naše pomoći da reaguju na ovakve situacije:
- „Prosuo sam vodu. Idem po krpu!”
- „Ups, polomio sam to, izvini mama. Mogu li da pomognem da zalepimo?”
A sećate li se one greške mog sina s početka priče? Greška je bila slomljen krevet! I to sestrin krevet! Nakon nekoliko minuta sedenja i ćutanja, objasnio mi je kako se to dogodilo. Već je isplanirao da se izvini svojoj sestri i imao je naumu nekoliko načina da to uradi.
- Bela može da spava u mom krevetu, a ja ću spavati u njenom.
- Možemo da odemo da kupimo novi krevet danas ili neki drugi dan kad budete imali vremena.
- Ja ću dati svoj džeparac za krevet.
- Ako mi tata dozvoli da pozajmim alat, mogu ja da pokušam da ga popravim.
Ovo su rešenja koja je osmislio potpuno sam. Rešenja koja su rezultat odgovornog razmišljanja. Nije bilo potrebe da mu govorim da je pogrešio, niti da ga kažnjavam. On je već to znao. Prihvatio je odgovornost. Smislio rešenja. A prilično sam sigurna da ne bi tako bilo da je moja reakcija na njegove greške bila kažnjavanje.
Greške i loša ponašanja dece koja vas tako mame da ih kaznite zapravo su prilika da decu nečemu naučimo i da im poklonimo svoje vreme i strpljenje.
A šta vi mislite, da li je moguće odgajiti odgovorno dete bez kažnjavanja?