Министарство просвете је увело нешто што се зове екстерни евалуатор (спољна инспекција). То су људи који долазе да оцене рад школе и наставника. Међутим евалуаторе баш брига за образовање или знање ученика. Њих занима бирократија и ништа више. Они су ту да оцене професорске планове, планове за припреме, свеске, белешке, записнике тимова, итд… Оцењују чак и стање мокрих чворова у ВЦ-има, као и стање инвентара. Једна школа у Нишу са врло високим просеком оцена, као и одличним резултатима на републичким такмичењима је добила оцену нула (од 4) јер је инвентар био у лошем стању.
Увели су нешто и што се зове професорско самовредновање. Сваки професор оцењује самостално свој рад, а те оцене касније проверавају посебни „евалуатори“ (који немају везе са гореописаним). Најинтересантније је што те евалуаторе бира школска управа. Не пролазе никакав посебан тренинг, не зна се ко их је одредио и због чега.
Обавезно усавршавање.
Сваки професор је у обавези да похађа одређен фонд часова стручног усавршавања (44 ван школе, око 60 у самој школи). То опет држе којекакви људи за које се не зна по ком су основу квалификовани да држе едукацију. Не зна се ни ко им даје дозволу и ко их бира. Професори морају да плате те часове, а те паре им се не рефундирају. Не морам да помињем да је та едукација углавном бескорисна, јер се ништа корисно не научи.
Још једна глупост бирократије је – родитељски дневник. Професори морају да воде свеске о посетама родитеља, и то до танчина – по принципу он је рекао, ја сам рекао. Шкакљиви и строго поверљиви разговори завршавају ту. Те свеске опет прате разноразни евалуатори… Занима ме да ли министра заиста занима то што мали Јован из Доње Моштанице не прати наставу како треба јер му се родитељи разводе, а он пишки у кревет свако вече.
Планови, планови, планови.
Професор мора да планира све унапред. Од наставе преко писмених вежби у следећем полугодишту до тога шта ће да ради ако има одређен број слабих оцена у одељењу. Да ли је мајка добра ако испланира шта ће да кува сваки дан за ручак, или ако одреди детету унапред са којим ће играчкама да се игра. Да ли доктори на основу једних анализа одреде терапију за цео ток болести без даљег праћења и нових анализа?
Чини се као да професори све раде осим што преносе знање својим ученицима…
Наравно ту није само министарство криво, постоје и лоши професори.Ти професори не познају материју коју предају, и генерално су погубни по просвету. Синдикати просветара су мач са две оштрице. Колико год они држали просвету на каквом-таквом нивоу, они штите и лоше професоре.
Прећи на кључни фактор у образовању и развоју деце.
Родитељи
Много пута кажем ову реченицу: „Нису деца крива, родитељи су лоши“.
Деца не знају многе ствари и не могу да размишљају увек логично и како треба. Родитељ је први ту који треба да васпита, усмери и заинтересује дете за школу. Учитељ је ту да заједно са родитељем помогне детету да одрасте и да се спреми за оно што се зове живот. Некако ми се чини да родитељи данас не брину много о својој деци. Не причају са својом децом, не васпитавају их, не уче их. Децу им васпитава интернет, ТВ, вршњаци и друштво. Родитељи вреднују наставнике, и то само тако што им лове грешке. Њихови мезимци су најпаметнији, најбољи, најлепши. Професор је крив или је лош(не спорим да има таквих случајева). Инспекције које долазе сваки дан у школе због анонимних пријава родитеља. Анонимне углавном због лоших оцена. Родитељ се жали инспекцији да је професор престрог, а не сме да именом и презименом пријави, искључиво јер није сигуран у знање свог детета. А није сигуран јер не познаје сопствено дете… Родитељи газе наставнике, деца газе наставнике, министарство гази све редом, а само добре професоре је суштински брига за ту децу. Они лоши су ту само да зараде паре…
Извор: etfovac.com