Сачекао ме је на семафору и испружио руку. Нисам имала ништа при себи осим три поморанџе. Заузврат сам добила најлепши осмех на свету, онај који се виђа само кад је од срца. Хвала, милостива госпођо, рекао је и некако ми се наклонио. Онда се упалило зелено. Да иза мене није стајало барем десет других аутомобила, кунем се да бих изашла, да причам с њим, да га питам ко је, одакле је, како је то кад ти живот додели семафор и то онај на ком је углавном црвено. Како је кад само стојиш и чекаш.
Рекла бих му и то да управо идем у Свратиште, тамо где ме чека много малих верзија њега, које ћу сутра можда срести на том истом семафору. И да, питала бих га, из ког је малог мозга извукао оно “милостива госпођо“. Звали су ме свакако у овом мом животу, али ме још нико нигде није ословио тако. И никад ме није било више стид.
Нисам ја никаква милостива. Госпођа још мање. Идем, гепека пуног свега и свачега, прикупили смо на послу, свако шта је имао, колико је могао. Неко пар фармерица, неко књиге за децу, две три тегле краставаца, џема, тестенина, вакумираног сира, неко три пара гаћица, нових, неотпакованих, ваљаће, деца су то. Треба ли им кувало за воду, питали су ме. Треба. А лаптоп? Није неки, стар је, ал’ ради. Ма треба, све им треба. А поморанџи, јабука? Може, може, све може, говорим и слажем у канцеларију. Гомила расте, свакодневно. Имам јакницу, Мато је прерастао, шта мислиш, хоће ли им бити добра? Биће, биће… Трпам све у гепек, размишљам како да се одужим тим људима. Не знам. Не постоји довољно добар начин. Смислићу нешто, већ.
Паркирам пред Свратиштем. Треба ми неко, кажем. Имам пуно ствари, не могу све сама. Емир истрчава за мном. Емир је дете Свратишта. Сада има двадесет и кусур година. Ради као сарадник. Озбиљна прича. Свакодневно дочекује нову и нову децу. Неко дође сам, некога доведе друг. Емир је ту да их прихвати. Да их охрабри. Неки данима не говоре, само дођу, поједу понешто, згреју се и оду. Назад у своје тужне куће.
Гледам га док вуче кесе. По три у свакој руци. Чекај, кажем, та ти је тешка. Ма какви тешка, говори. Добијам још један осмех, сличан оном са семафора, само за број два већи. Док га гледам како трчи с кесама, размишљам да ли је свестан колико им значи? Колико снаге и вере улива тој деци, која му често нису ни до колена? Да ли зна да је један од оних који се извукао, који је успео да уради нешто од свог живота, јер – Емир је био дете улице, раскрснице, дете које није имало перспективу, ничије дете. А ено га сада, читав човек, ради, помаже, има свој динар, свој пут. Знам да је он један од сто, знам да ће њих деведесет девет сличних њему одустати, отићи неким другим путем, а опет – не да се. Покушава. Истрајава. Остаје.
А Свратиште… Свратиште је једно тужно, претужно место. Нарочито уочи празника. Не може човек а да не застане, не упита се – како изгледа новогодишња ноћ у Свратишту? Никако. Ноћи нема. Они су ту само преко дана. Доћи ће, скупиће се. Можда ће се наћи неки импровизовани деда Мраз, Емир не може, њега би препознали. Можда ће свако од њих добити по пакетић. Можда ће се скупити насред собе, за сликање. Можда ће им пустити музику… а онда, када све утихне, вратиће се кућама, грчевито стежући то мало поклона.
Не знам шта ће их дочекати тамо код кућа. Јелка сигурно неће. Ни поклони испод. На сарму и руску могу да забораве. Ватромет? Ма да, само у сновима. Дочекаће их хладноћа. Мемла. Мрак. Неосветљена улица. Блато у дворишту. Врата испод којих вуче. Прозор који одавно не дихтује. Дочекаће их неки отац који је већ добро под гасом. Нека мајка се неће вратити чак ни ако је јако пожеле. Брат или сестра с којим ће поделити скромни пакетић и после заспати, сви у једном кревету, у одећи коју су цео дан носили, јер то им је најтоплије што имају, поређани као сардине и од остатка света одељени само параваном.
А ми? Ми ћемо се за то време башкарити у својим кућама, на пријатних двадесет и два степена. Ми нећемо ложити картоне и старе гуме да се згрејемо. Јер ми своје радијаторе узимамо здраво за готово. Као, уосталом, и све друго што имамо. Живимо ушушкани у својим малим казаматима, у просеку са двадесет квадрата по члану породице. Ми бацамо јучешњи хлеб, мрштимо се на паприкаш од пре два дана. У нашим дневним собама светле јелке. Имамо своје романтичне божићне филмове, наше мобилне телефоне, и то не било какве, деца за нову годину прижељкују новије и новије моделе, они прошлогодишњи су застарели. На нашим новогодишњим трпезама ће се наћи толико тога. Ми у нову годину нећемо ући ни гладни, ни голи ни боси. Неће нам бити хладно. И нећемо бити сами. Нас ће имати ко да пољуби. Ми ћемо имати кога да пољубимо. Они можда неће.
Зато, следећи пут када угледате леп џемпер у излогу, размислите да ли вам је баш неопходан. Никоме не треба двадесет џемпера. А просечан човек их има толико. Ја их имам толико. И исто толико пари ципела. Имам и четири зимске јакне од којих две не носим ево већ трећу зиму. Знам, живимо у потрошачком друштву. Живимо у друштву које је навикло да гомила – све – од тоалет папира до кућа. Одавно се сматра неуспешним свако ко у животу не створи барем један стан, направи викендицу, промени ауто на годину две. Ок. Тако је, како је. Не можемо против тога. Сви смо у машини. Заради – потроши – опет заради – и све тако. Али, када би само на тренутак помислили на оне који немају начина да зараде, још мање да потроше – овај свет би био лепше место за живот.
Знате, половина светске популације преживљава са мање од два долара дневно. Мој последњи џемпер је коштао двадесет. Купила сам га, а да нисам трепнула. И још сам мислила како сам супер прошла. Десет људи на овој планети би поживело од једног јединог мог џемпера, који ћу обући сад и никад више. Ок, можда још једном, двапут, а онда ће завршити на дну ормара. И нисам једина.
Ситуација није сјајна, али је крајње једноставна. Они су део проблема – ми смо део решења. Одреците се једног оброка, једне пакле цигарета, једне шоље вишка (ионако не знате куд би с њима), одвојите сваког дана по пет динара, на крају године моћи ћете да купите двадесет чоколада и однесете их у Свратиште. Знам да то није богзнашта, али ја верујем у обичан свет. Верујем у магију малих корака.
И знам да би многи помогли, само их треба погурати. Подсетити. Некада само упитати – имаш ли шта што ти не треба, нешто што су твоја деца прерасла, можда неку играчку којом се више не играју, теглу лањског џема који нисте стигли да поједете?
Све се рачуна, милостива господо.
И шта чекате? Крфска 7а, једанаест хиљада Београд.
Текст: Даниела Бакић