Ето, скупило се

22 јануара, 2020

Стално смо под лупом, стручњаци се уплићу у мајчинство.

Јеси хеликоптер, ниси хеликоптер. Јеси ли не дај боже превише брижна или си можда хладна. Ако си присутна – гушиш, ако си одсутна – катастрофа какве ће бити последице.

Ако си мајка домаћица, не ваља, ако имаш каријеру још горе, што си их уопште рађала.

Дакле, општеприхваћено је да кад мајка прдне то ће се одразити на дететову будућност овако или онако.

У тој поставци очеви су као неки пролазници, они се баве “битним” стварима и помогну ту и тамо али све у свему имају споредну улогу спољних сарадника.

Питам се, колико стварно има шансе мајка да утиче на своје дете од две, три године.

Зашто нико не помиње хеликоптер бабе на пример.

То су ако неко није приметио оне баке које су пребациле свој смисао живота на унучиће, све знају боље и имају тоталну амнезију када су њихове грешке око подизања детета у питању а нарочито су заборавиле оно што је њима сметало кад су имале малишане.

Или тип пргавог деде, са ставом, ма шта ћеш ти мени примењивати те твоје модерне методе, ми смо тако радили и биће тако.

Имамо подгрупу дрвених адвоката.

То су они што одговарају уместо детета. Питаш нешто дете, а убацују се са стране, реци ти њој да је досадна ми ћемо то тако и тако.

Или, пусти га, није мислио, није хтео, ништа страшно, неће он више. Понекад ми се деси да не могу да допрем уопште до детета од гласова са стране, и док ја објасним да ми је битно да чујем одговор из уста свог сина, син је већ ухватио кривину, тренутак је прошао.

О како деца лепо користе те тренутке да збришу и извуку се.

Имамо оне са хитном потребом угађања.

-Ето, знам ја да ти то не одобраваш али морала сам да му дам, па му ти узми.

Јесте ево баш сам планирала да идем иза тебе и отимам то штагод детету из руке. Мислим, хвала ти.

Или они што схватају лично кад је нешто забрањено. Дакле ако забраним нешто детету, то је зато што га не волим и зато што сам зла.

И која је заправо ту моја улога?

Наравно улога досадне вештице која све не да.

Ајде што мени то смета али видим и последице полако.

Код нас, на пример, чим је Вуку досадно или сам му нешто забранила има ко ће да дотрчи да га теши.

Он уопште нема прилику да промисли о нечему јер увек долети неко да му ублажи муку.

Нема време да буде мало сам у соби, да размисли о ситуацији, да укључи машту, нема потребе за тим јер увек ће неко да га забави.

А ја баш мислим да је за децу драгоцено да део дана буду сами и препуштени себи, да осмисле забаву, утону у досаду па се извуку, да активирају своје ресурсе.

А не да стално буду затрпани пажњом, поклонима, слаткишима споља.

И све ја то покушавам да објасним, али не вреди.

Наравно, на крају дана, мајка остаје са полудивљим дететом да исправља последице и да буде одговорна што јој је дете овакво и онакво.

И каже, што сам нервозна, па ето, скупило ми се.

Извор: Само маме

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама