У септембру сам посматрао рад васпитача у једном вртићу и затекао се на правом месту у право време да посматрам један, наизглед обичан, али заправо веома интересантан догађај – васпитачицу како показује трогодишњој девојчици како да обрише таблу (ону малу зелену, за писање кредом, са две стране). Обе су носиле кецеље, а са собом кофу, сунђер и пешкир које су оставиле поред стола, а затим су донеле малу, веома прљаву таблу. Девојчица је с неподељеном пажњом посматрала васпитачицу како урања сунђер у кофу с водом, цеди га и почиње да чисти таблу. Како је васпитачица сунђером прелазила преко прљаве табле с лева на десно, тако је она од прашњаве и беле, постајала чиста и сјајна, а девојчица је то све помно пратила.
Када је васпитачица завршила са прањем а потом и сушењем табле, окренула је другу страну која је била подједнако прљава и прашњава као и прва до малочас. Наравно да девојчица није могла да дочека свој ред да се докопа сунђера и почне да чисти. Пажљиво је испрала и оцедила сунђер и обрисала таблу. Од сјајне и чисте табле какву је добила после ћишћења, није јој требала боља награда. Затим је таблу осушила и вратила назад на полицу, спремну за писање слова или бројева.
И баш у тренутку кад је вратила таблу и мислила да је завршила, приметила је да има још табли које су прљаве и које треба опрати. Ох, те среће! Полако и стрпљиво је поновила процес још неколико пута и очистила још 3 табле које је потом пажљиво вратила на место на којем су стајале. Све то, трајало је укупно око 35 минута. И таман кад смо сви помислили да ће устати и отићи, она је заронила сунђер у воду, добро га исцедила, испразнила и опрала кофу, пешкир окачила да се осуши и све вратила на своје место. Скинула је кецељу, пажљиво је сложила, вратила на полицу и са задовољним осмехом на лицу отишла по своју ужину.
Након посматрања овог догађаја, знао сам да ће ми то бити једна од тема наредног родитељског састанка. Од млађих разреда сам позајмио све што ми је потребно да бих у потпуности демонстрирао поступак чишћења табле којим сам толико био одушевљен. Пре него што сам започео с радом замолио сам једног од родитеља да тачно преброји кораке које цео поступак подразумева. Било их је укупно 21. Сви родитељи су се сложили да то делује као превелики број корака да би их један трогодишњак упамтио и поновио након само једног посматрања. Ипак, и даље им није било јасно – која је поента целе приче и моје демонстрације?
Па трострука. Прво, тешко је изаћи из тачно одређеног редоследа активности када обављате неке послове и то је нама некако природно, долази само по себи – па не можемо да осушимо таблу пре него што је оперемо, зар не? Ово је један од разлога што предшколској деци дајемо задатке који подразумевају тачно одређен низ активности које треба обавити утврђеним редоследом – тако уче да обрате пажњу на то да послови које треба да обаве подразумевају кораке чији низ треба следити одређеним редоследом. Ово је важно како због обављања свакодневних послова (па не могу везати пертле пре него што обују патике, иако нама одраслима то делује као сасвим логично, деца то не знају – неко мора да их научи), тако и због каснијег бољег сналажења у школи, решавања математичких и језичких задатака који подразумевају низ активности, али сада већ много мање очигледних и далеко сложенијих. Одличан пример је сабирање и множење. Ако деца науче да се поједини послови могу обављати добро само ако се прати тачно одређен редослед, биће им лакше да разумеју предност коју множење има над сабирањем.
Друга, такође веома важна ствар – очигледна промена која се дешава док дете брише таблу (која од прашњаве одједном постаје зелена и чиста), на невероватан начин заокупља њену пажњу и на најочигледнији начин показује како њен рад даје резултате. Овде је веома важан фокус, интензиван и снажан фокус и концентрација коју је дете искусило, можда по први пут, задивљено резултатима свог рада. Ако обратите пажњу на своје дете док ради неки (за њега) важан посао, приметићете колико снажно умеју да се на то устреме и фокусирају. То су веома важни моменти, моменти када се способност за усмеравање фокуса и одржавање концентрације први пут развијају.
Задовољни осмех на лицу девојчице када је завршила са задатком који је сама себи задала трећа је и најважнија корист обављања практичних животних активност код деце: оне на невероватан начин доприносе осећају одговорности и испуњења, и на тај начин граде сигурност и самопоуздање код дететеа. Јер, то што је она очистила таблу, испунила неки задатак који никад није, који су до сада могли само одрасли, за њу је невероватно постигнуће! За овакве ствари, деци увек одајте признање. Улићете им додатну дозу сигурности и жељу да се и следећи пут покажу!
Извршне функције су за резултате у школи важније од IQ-а, јер значајно утичу на способност решавања математичких проблема, читање и разумевање прочитаног кроз целокупно школовање, и остају важне, чак кључне кроз цео живот, укључујући каријеру и брак, те позивино ментално и психичко здравље.
Да ли сте икад помислили на то да, ако дете на време будете учили да мора да испрати редослед животних активности (да најпре опере руке, па онда постави тањир, сипа храну, руча, па потпм посклони), да ће то утицати на његову (или њену) каријеру или брак? Ни ја, али сваког дана учимо нешто ново. За нашу децу би било корисно да ти и применимо, уместо да заборавимо чим се унервозимо кад у обављању неког посла који раде први пут делују неспретно и споро.
Приредила А.Ц.
Извор: mariamontessori.com