Ево шта се деси кад престанете да вичете на своју децу

9 новембра, 2022

Без обзира на контекст, викање значи само једно – да сте бесни и да не можете или не умете да одреагујете другачије у датом тренутку. Викање на дете које се, рецимо, љути јер сте му дали жуту шољу уместо плаве – није васпитна метода. То је отпусни вентил за родитеља. Викање, ако је свакодневно или често, плаши децу и чини их несигурним.

Ипак, јасно је да смо људска бића. И да сви родитељи понекад вичу. Маме су често под притиском великог броја обавеза, што их чини нервознијим и, у крајњој линији, не оставља довољно времена за рационално решавање ситуација. У таквим тренуцима викање делује као једини излаз и оно заиста уме да тренутно реши проблем, али ретко то може бити трајно решење.

То је због тога што викање не исправља понашање, већ ућуткује децу и чини их послушним на кратко време, да би избегли ново викање. 

Дакле, као што смо рекли, викање с времена на време није нека тема нити проблем. Међутим, ако ухватите себе да то радите готово сваког дана, онда је то већ постао стил живота и васпитања који би дефинитивно требало да се мења. Јер наноси штету и мами и деци-

Шта викање заправо чини

У суштини, викање учи децу да треба да се плаше родитеља који виче, пре него да РАЗУМЕЈУ последице које долазе из њихових поступака. Највише о томе шта је исправно а шта погрешно, деца науче од родитеља.

Ако је бес и агресија често присутна емоцијама у оним ситуацијама кад се појави проблем, за децу ће то бити нормално. Постаће и њихов начин реаговања кад уоче проблем с којим не умеју да се изборе. 

Дакле, родитељи, ваш први и најважнији задатак, одмах после оног да се побринете да су вам деца здрава и сигурна, јесте да научите да контролишете своје емоције. Не дететово понашање, већ своје реакције на то понашање. То иде ПРВО.

Објављена је и студија која је доказала да викање децу чини агресивнијом – физички и вербално.

А шта се дешава кад престанете да вичете?

Кад се деца осећају безусловно вољеним, сигурним и прихваћеним, логично је да стварају бољу комуникацију и боље односе са својим родитељима. Кад кренемо од тога и увек то имамо на уму, комуникација постаје боља, а самим тим је и потреба за викањем много мања.

Не заборавите да вас деца поштују из љубави, а не из страха. Зато, кад осетите потребу да викнете или вам се чини да сте превише љути да бисте смирено разговарали, покушајте да урадите једну од ове четири ствари:

  • Узмите себи тајм-аут: Обично можемо да осетимо кад ерупција стиже, ако не минут, а онда бар неколико секунди пре него што се деси. Пре тога, покушајте да себе изместите из ситуације и смирите своје емоције. То ће дати шансу и деци да се умире, а вама да ствар сагледате поново, из другог угла.
  • Објасните како се осећате: Све емоције су важне и о свакој треба разговарати. Од радости и узбуђења, до тубе и беса. Кад родитељи о својим емоцијама причају, тада уче децу да у тренуцима беса и они могу тако – изразити своју љутњу речима, уместо викањем или ударањем. Кад дете ради нешто што вас чини узнемиреним, ако умете то да кажете смирено, деци ће омогућити да чују вашу поруку, а не само тон вашег гласа.
  • Сетите се да су то – деца: Деца умеју да се понашају лоше. Тј. као деца. Тако уче. Спустите се на њихов ниво (у буквалном смислу, чучните) и јасним, озбиљним гласом им реците да одређено понашање није прихватљиво и да то нећете толерисати. Објасните и због чега.
  • Без претњи: Једино што се претњама и уценама постиже јесте да се у мозгу детета упали одбрамбени механизам а да се учење “угаси”. Дете тада не преиспитује своје грешке, а све о чему размишља је како мама “није фер”. Додатно, претње су понижавајуће за сваког од нас.
Однос заснован на поштовању

Свако на овом свету има право да мисли независно, другачије и да воли различите ствари. То укључује и децу. Свако греши. Ако одрасла особа погреши на послу, а шеф почне да виче и кажњава, непрестано истичући све што он погрешно ради, шта мислите, хоће ли та одрасла особа бити мотивисана да се поправи? Наравно да неће.

Код деце је потпуно иста ствар. Они су људи, не припадају некој другог врсти која функционише другачије. Дисциплина, отуд, треба да значи учење, а не кажњавање и понижавање.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама