Saznajte nešto više o tome kako je odrastati kao jedino dete i kako to potom utiče na razvoj detetove ličnosti.
Nisu svi razmaženi
Otkrijte kako izgleda odrastati kao jedinče i kakve prednosti u izgradnji detetovog karaktera to donosi, pišu na sajtu trudnocaizdravlje.rs.
Pretpostavke
Mnogo je lepih reči izrečeno o porodicama sa mnogo dece, o braći i sestrama, njihovoj međusobnoj odanosti, ljubavi, podršci. Mnogo je rečeno i o tome kako se karakter gradi kada smo prvorođeno dete, ili srednje dete, ili najmlađe dete u porodici. Kaže se da najstarije dete nauči da deli, srednje da samo napravi sebi mesto, a najmlađe da bude borac. Sve su ovo samo pretpostavke koje se daju elegantno objasniti, ali se ne daju tako lako dokazati.
Jednako je mnogo, ovaj put mahom negativnih, pretpostavki o deci koja odrastaju kao jedino dete u porodici. Da su samodovoljna, sebična, da nisu saosećajna, da su egocentrična, razmažena, ne umeju da se igraju sa drugom decom, ne vole da dele igračke itd. Nije retko da se pri proceni deteta čak i sam podatak da je neko jedinče uzme kao nedostatak ili izazov u odrastanju.
Kao što sam na početku rekla, mnogo je toga lepog već opevano o odrastanju uz braću ili sestre, i sa tim se zasigurno slažem.
Jedinče
Uz sve izazove koji su svima poznati, odrastanje kao jedino dete u majke i oca može da dâ neke predivne osobine kod deteta. Najvažnije i najlepše od svega je to da je jedinče često jedinstvenog uma. Ono je mnogo boravilo samo, a to znači da je naučilo da samo sebi napravi da mu bude lepo.
Ljudi pretpostavljaju da su svi jedinci gladni društva druge dece, ali to nije tačno. Mnoga jedinčad umeju, veštije od druge dece, da sama sebi budu dobro društvo. Umeju da stvore sebi zabavu. Ona nisu bila „primorana“ da tu veštinu steknu. Ona su samo imala priliku da malo više od druge dece razviju sposobnosti koje bi trebalo da pripadaju svoj deci i svim odraslim ljudima – maštu, kreativnost, sposobnost da sebe zabavimo. Njima je to bio sasvim prirodan mehanizam prilagođavanja, a ne kakav mehanizam odbrane.
Jedinče nije imalo drugo dete da ga uči i usmerava. Ono je stoga samo gradilo sebe i samo otkrivalo načine da osmisli mnogo vremena koje je provodilo u samoći. Zato jedinčad često imaju neočekivana interesovanja, čitaju nestandardne knjige, imaju neobičan način izražavanja, gledaju na stvari na neočekivan, visokokreativan način, „van kutije“. A ovaj svet je gladan još jedinstvenih ljudi!
Često su samouki
Jedinče nema nešto što deca sa braćom i sestrama uzimaju zdravo za gotovo. Ono nema rođenjem datog najboljeg prijatelja, nekog ko će, velika je verovatnoća, uvek biti tu uz njega. Prema tome, ono samo traži članove svog čopora. Mesto najbliže osobe nije odmah popunjeno, pa ono traži svog najboljeg druga. Ako u njemu još postoji i glad za drugim ljudima, tada je sva šansa da će tokom života okupiti svoju malu porodicu prijatelja koji će moći da zamene brata ili sestru. Samo oni što imaju brata ili sestru tvrde da to mesto niko ne može da zameni. Jedinci znaju bolje. Prijatelj može da bude jednako blizak kao brat ili sestra, da pruži jednaku ljubav i bude odan, a njihova veza jednako otporna na sitne svađe i uvrede, kao što je to otporna veza između braće i sestara.
Samostalnost
Jedinče je često dete koje je u mnogo čemu samouko. Ono nije imalo uvek pri ruci nekoga od starije dece od koga će učiti i na koga će se ugledati, pa je bilo primorano da nalazi načine da samo nauči ono što ga zanima. Nije imalo uzora u starijem bratu ili sestri, pa je samo nalazilo svoje uzore. Najčešće mnogo njih. Iz šire porodice, iz literature, iz priča, porodičnih mitova, usputnih poznanstava. Zato njegov karakter i njegov um mogu da budu jedinstveni i krajnje neobični. Oni su naučili da sami kormilare svojim svetom jer nemaju unapred pokazan put. Jedinče često odrasta samostalnije od druge dece.
Jedinče ima visoko razvijen vokabular, jer mnogo vremena provodi u društvu odraslih ljudi. Ono zna mnogo reči i samim tim može bolje da razume svoj unutrašnji svet. Jer neko svoje osećanje možemo istinski da spoznamo tek kada imamo reč za njega. Jedinče se oseća samopouzdano i sigurno u društvu odraslih ljudi i ne zazire od razgovora sa njima.
Izazovi
Nisu svi izazovi tokom odrastanja poželjni i ne ostavljaju nas svi jačima. Neka nas ostave sa lošijom slikom o sebi nego što bismo je imali da takvih izazova nije bilo. Dete je u većoj opasnosti da, tokom odrastanja, bude žrtva maltretiranja od strane brata ili sestre više nego od bilo koga drugog. Naravno, neka deca uspeju da zlostavljanja od strane starijeg brata ili sestre prebole i odrastu relativno neoštećenog samopouzdanja, ali mnoga ne. Jedinci odrastaju pošteđeni ovakvog izazova. Uz to, oni ne odrastaju u bilo čijoj senci.
Ona dobijaju svu ljubav svojih roditelja. Činjenica da je neko jedino dete ne znači nužno da će ga roditelji razmaziti. Isto tako ni da će neko ko ima brata ili sestru imati roditelje koji ga pravilno vaspitavaju. To ne zavisi od ovakvih biografskih podataka već od roditelja. Ako su roditelji loši, neće postati bolji zbog činjenice da imaju više od jednog deteta. Isto tako, ako roditelji umeju da dobro rade svoj posao, ako znaju koliko negativan efekat može da ostavi preterano popuštanje detetu ili spremno udovoljavanje svakom detetovom hiru, oni to neće raditi, bez obzira imaju li jedno ili desetoro dece. Odgovoran i samopouzdan roditelj koji drži do svojih uverenja nije takav zato što ga činjenica da ima više dece primorava da takav bude, već zato što je to deo njega.
Ljubav
Naposletku, jedinče zna da je voljeno i ono ne mora da se bori za ljubav i pažnju roditelja. Roditelji imaju priliku da u svoje jedino dete ulože mnogo više svog vremena i truda, dajući mu potrebnu psihološku podršku, utehe, objašnjenja, ohrabrenja, podsticaje. A to je najvažnije u izgradnji detetove slike o sebi i njegove psihološke otpornosti.
Činjenica da je neko jedino dete u porodici ne govori nam nužno ništa o tom detetu. Dobri roditelji su dobri bez obzira na to koliko dece imaju. I obrnuto. Jedinčad ne treba sažaljevati, ni unapred osuđivati. Njihovo odrastanje je specifično i puno izazova, prilika za rast i velikih prednosti. Ali takvo je i odrastanje baš svakog deteta.
Željka Kurjački, psihoterapeut
Izvor: Trudnoća i zdravlje