Polazak deteta u školu jedan je od najlepših trenutaka u životu i deteta i njegovih roditelja. To je nova avantura učenja, druženja i odrastanja. Polazak u prvi razred i stečena iskustva, imaju jedan od ključnih uticaja na stav deteta prema učenju i obrazovanju u budućnosti. Pozitivno iskustvo prelaska iz vrtića u prvi razred i početak školovanja bez stresa, daje veće šanse da dete u budućnosti bude uspešno u profesionalnoj, socijalnoj i ličnoj sferi.
Ovu prekretnicu u životu deteta – olakšava dobra saradnja roditelja, učitelja i vaspitača.
Spremnost za školu podrazumeva da je dete usvojilo određene veštine koje će mu omogućiti da sa uspehom započne život u novoj sredini i sa drugačijim obavezama. Fokus je na komunikaciji i jezičkim veštinama, samostalnosti, radoznalosti, emocionalnoj i socijalnoj zrelosti.
Da bi deca u školu dolazila sa osmehom, potrebna je interakcija roditelja, učitelja i šire društvene zajednice. Svi ovi relevantni akteri treba da uvaže razvojne i obrazovne potrebe deteta, kako bi mu omogućili intelektualni, fizički, emotivni, socijalni, moralni i estetski razvoj.
Koliko će dete biti zrelo i sposobno za polazak u prvi razred zavisi od njegove uloge u porodici, načina života, koliko je bilo zaštićeno, da li je imalo obaveza prema porodici i prema sebi.
Problem je što danas najčešće imamo fizički, pa i intelektualno zrelu decu, ali im nedostaje samostalnost, umeće komunikacije i saradnje u grupi. Roditelji imaju visoka očekivanja od svoje dece.
Želja roditelja da se bude najbolji, da sve bude brzo i odmah – kod dece stvara nelagodu i odbijanje od škole i obaveza.
Vaspitači su pod stalnim pritiskom roditelja, da decu pre škole nauče da čitaju i pišu, a ona zbog toga i polaze u školu – jer je posao učitelja da opismeni decu. Posao vaspitača i obaveza roditelja je da rade na razvijanju samostalnosti i samopouzdanja, podsticanju mašte i kreativnom rešavanju problema, jačanju motivacije za učenje kao i razvoju saradnje i komunikacije.
Detetu, koje kreće u školu, treba staviti do znanja da će se u njihovom životu što-šta promeniti.
Međutim, rečenice poput: „Čekaj samo da pođeš u školu“ ili „Kad pođeš u školu, nema više igre“… plaše decu i stvaraju odbojnost prema školi.
Zastrašivanjem dete ne može da zavoli školu. Ono tada prima poruku da je škola nešto loše i da polaskom u školu neće moći da radi ono što najviše voli. Potrebno je biti pažljiv prema detetu i njegovim strepnjama, a ne postupati grubo, kruto i prisiljavati ga na obaveze.Odnos prema detetu treba da bude odnos poštovanja, poverenja i razumevanja. Roditelji, pred decom, ne treba da pričaju o školi i učitelju u negativnom kontekstu. Dobro je isticati pozitivne strane školskog života, kako bi ohrabrili dete. Budućem prvačiću je potrebno razumevanje i podrška, kako bi mu polazak u školu bio normalan i prirodan sled događaja, a ne vanredna i stresna situacija u životu.
Učitelji treba da se potrude da učionicu pretvorite u radionicu i maštaonicu a ne slušaonicu ili poslušaonicu.
Roditelji su glavni saradnici učitelju na ostvarivanju zajedničkog cilja – da dete postigne najviše što može. Neophodno je da dete kod kuće ima stalno mesto i vreme za učenje. Roditelj kod kuće i učitelj u školi – treba da stvore uslove da dete bude glavni akter i vlastiti konstruktor svog znanja. Ako učitelj u školi, a roditelj kod kuće, rade posao umesto deteta – ono neće moći da razvije odgovornost za sopstvenu uspešnost u školskom učenju i ukupnim razvoju.
Ne treba zaboraviti da je igra najbolji i najprirodniji način za učenje i u predškolskom i u početnom školskom periodu. Da bi dete zadovoljilo i razvilo svoju radoznalost, koja je ogromna kao vasiona, škola treba da bude mesto gde se analizira, misli, upoređuje, zaključuje, predlaže…
Sve treba da bude u funkciji i službi razvoja deteta i formiranja funkcionalnih znanja, umenja, stavova i vrednosti.
Dragan Kuveljić je specijalista, učitelj, pedagoški savetnik, autor i voditelj obuka i radionica u oblasti funkcionalnog obrazovanja, komunikacije, nenasilja i prava deteta.
Izvor: dragankuveljic.rs