Odavno je već poznato da bi decu trebalo znati odgojiti bez vikanja jer je dokazano da vikanjem samo podstičemo dečiju (i svoju) nervozu i time zapravo ne činimo dobro ni sebi ni njima. Ukoliko ste jedan od onih roditelja koji smatraju da je dobro povremeno povisiti glas na dete jer vas ono i onako redovno ne čuje i ignoriše, pročitajte ovo iskustvo žene, majke koja je sama iskusila koliko često dranje loše utiče na sve. Ako želite da promenite sebe kao roditelja ovo je primer koji će vam sigurno dobrodoći!
Reč je o majci koja je nekada vikala na svoju decu, međutim promenila je svoju taktiku i zauzvrat dobila decu koja su počela da je razumeju, koja su počela međusobno da komuniciraju na puno lepši i ležerniji način – bez vikanja i bez nervoze.
Inače, reč je o iskustvu opisanom u knjizi Odgojite dete bez vikanja autora Hala Edvarda Runkela.
Čak i onda kada nam se čini da nas deca ne čuju, ona jako dobro čuju sve što im kažemo. A način na koji sa njima komuniciramo način je koji će i oni prekopirati jer neće znati da je moguće i drugačije.
„Znam da ponekad dignem glas na njih, odnosno, nekada sam to tako učestalo radila i kada mi je ćerka napisala pesmicu za Dan majki koja je počela ovim stihom – Važna stvar o mojoj mami je ta da je ona uvek tu uz mene čak i kada napravim problem“… tada sam saznala da je promena u mom ponašanju prema njoj urodila plodom!”
Nekada nije bilo tako!
Ta grozna nervoza nije dolazila uvek i nije bila stalno prisutna, ali bilo je trenutaka kada sam pucala jako glasno i jako agresivno. Kao naduvani balon kog je njihovo ponašanje naduvavalo i naduvavalo i kada bi došlo do krajnje granice jednostavno bi jako glasno puko!
Ali čak ni tada nisam shvatala. Shvatila sam to tek jednog dana kada je moja starija ćerka sišla sa stolice da bi nešto dohvatila i tada je slučajno prosula punu kesu pirinča na pod. I dok su zrna letela na sve strane uočila sam taj strah, taj neopisivi strah moje ćerke dok je čekala moju tiransku reakciju. I tada sam shvatila da se moja mala ćerka mene boji čak i kada napravi jednu ovako banalnu grešku. Taj strah je nešto što me je nateralo da se promenim. Jer morala sam da se promenim.
Nekada je to bio niz glupih sitnica koje su se zaređale, nekada bih planula radi nekih svojih frustracija, ali priznajem – zvučalo je grozno. Počela sam se gubiti u sopstvenom odnosu sa svojom decom kojoj sam kao majka uvek želela samo najbolje. Ali, u nekim situacijama, priznajem, svojim sam delima činila najgore što sam mogla. Pucala sam na njih jer je jedna htela narukvicu, druga je slučajno prosula čitavu kutiju žitarica na pod, i to naravno u trenutku kada već negde kasnimo. Pucala sam glasno da sam ih obe znala još više uplašiti tako da su i one počele da reaguju vikanjem na mene. I u tom međusobnom vikanju shvatila sam da one više ni ne znaju drugačije da reaguju nego vikom. I to vikom za sve i svašta. Vikom jedna na drugu, a one su tada imale samo tri i šest godina.
Zar sam mogla da dozvolim da se svaka sitnica u našem domu pretvori u ratno stanje u kome pucamo svi na svakoga? Ne, nisam. I zato sam morala da prestanem. Ne one, nego ja, da sada od početka počnem da im pokazujem primer koji je bolji.
I to se naravno nije dogodilo preko noći, trebali su meseci da ja svaki put kada bi inače burno reagovala prvo stanem i razmislim, a zatim im na lep način kažem to što imam. Promena nije brzo došla ni kod njih. I njima je trebalo, čak više nego meni, da počnu da shvataju da se nešto u našem odnosu menja.
Najveći problem u tom silnom vikanju zapravo nisu bile one. One i njihovi nestašluci bili su samo okidač za nešto što je u tom trenutku kipelo u meni, a kipelo je svašta. U želji da budem savršena i na poslu, i kao roditelj, da stignem sve što sam sebi zacrtala, a to sve je uglavnom značilo rad i prisustvo na više strana, a to jednostavno nisam sama stizala. Mobilni, računar, nahrani dete, idi tamo, idi ovamo, zakrpi rupu, promeni ovo, budi ovde, budi onde i uz sve to i jedna i druga stalno su na moja leđa bacale još više i više zadataka. Onih svakodnevnih malih radnji koje nisam nikada unapred upisivala u svoj popunjeni raspored jer jednostavno nisam računala na to koliko sam im u stvari potrebna. I onda sam pucala. Ne na šefa, ne na sebe, već na njih dve.
Da bismo mogli odgajati dete bez vikanja prvenstveno moramo znati kako da smirimo same sebe. A to nećemo moći dok god su nam životi ispunjeni bezbrojnim obavezama. Nije lako odgajati decu, a posebno ako za to, od svega ostalog u životu, nemamo dovoljno vremena.
U mesecima koji su prolazili uvidela sam da jednostavno nisam mašina koja može i želi da obavlja toliko stvari u samo jednom danu. Polako sam smanjivala obaveze, počela da postavljam prioritete, pa sam vremenom postala smirenija. A to je ključ – biti smiren da u zadanim situacijama možete reagovati smireno, bez vikanja, bez optuživanja, jer najčešće puknemo u situacijama kada deca nisu nešto namerno uradila. I koliko god to možda shvatamo jednostavno smo previše nervozni da bi samo odmahnuli rukom na proliven sok po kauču, njihovu želju da pre izlaska iz kuće pokupe još ovo i ono, i mnoge druge svakodnevne situacije.
A sada, sada smo u takvoj situaciji da ako neko prosipa pirinač ja ću biti tu da mirno donesem metlu i pomognem da se očisti nered. Ako neko prolije sok po stolu mirno ću doneti krpu i sto će opet biti kao nov.
Dakle, sve je tu drage mame. Crno na belo.
Izvor: www.index.hr/mame