Roditelji i učitelji imaju samo jedan zadatak: pomoći detetu da bude ono što jeste, optimalno se razvije i procveta kao celovita osoba. Pritom su roditelji i učitelji poput baštovana koji brižno neguju biljku. A najpovoljniji uslovi za rast i razvoj su poverenje, doslednost i osnaživanje deteta, umesto sumnje, straha i kontrole, koji se nameću u savremenom društvu, slikovito opisuje norveški pedagog Godi Keler.
Kako na duhovit i topao način oplemeniti znanje roditelja o ozbiljnoj temi vaspitanja deteta? Kako delovati na srca i umove vaspitača, baka, deka i svih onih koji se bave decom da razvijaju svoje veštine i hrabro preispituju usvojene stavove, predrasude i konvencije društva? Upravo time na svojim predavanjima i radionicama Godi Keler, predavač i autor nekoliko knjiga o vaspitanju, podstiče slušaoce i čitaoce na razmišljanje i duboko preispitivanje pa mnogi kažu kako on ne predaje, nego – inspiriše.
Vaspitanje nekad i sad
Jednostavno pitanje koje ga je zateklo pre 20-ak godina i usmerilo prema dubljem istraživanju područja roditeljstva i vaspitanja, na roditeljskom sastanku uputio mu je jedan zabrinuti otac upitavši kako znati šta je ispravno, a šta nije u vaspitanju i obrazovanju dece. Isto pitanje Keler i danas smatra kamenom spoticanja mnogih roditelja. Šaleći se, za sebe kaže da je rođen u srednjem veku, nekada davno, pa se njegovi roditelji, koji su bili obični radnici, nisu puno zamarali pitanjima vaspitanja ili čitanjem obrazovne literature.
„Podizanje dece tada je bila opštedruštvena stvar, sistem vrednosti i nepisanih zakona koje je trebalo poštovati. Kako šišati i oblačiti decu, uredno vreme spavanja, primereno ponašanje na ulici i u školi – konvencije su bile toliko jake da su važile za sve“, kaže. Iako se danas tome možda smejemo, Godi Keler smatra da je upravo takvo vreme roditeljima davalo osećaj sigurnosti.
„Danas je, međutim, situacija bitno drugačija jer je roditeljstvo potpuno privatizovano, što sa sobom nosi dvoumljenje o ispravnosti sopstvenih odluka. Ako me pitate, smatram da su nam potrebne škole za roditelje u onim situacijama kad se osećamo nesigurno jer“, objašnjava, „držati se sopstvenih principa ili olakšati život detetu pitanje je koje obeležava stotine situacija s kojima se roditelji susreću.“
Kao pedagog bogatog iskustva u radu s roditeljima i decom susreli ste se s mnogim ljudskim osobinama. Na kojim se temeljima, prema vašem mišljenju, gradi kvalitetno vaspitanje?
Pedagogija je kultivisanje neopipljivog, a svaki je roditelj, kao i svaki učitelj, baštovan koji se služi neponovljivim alatom u vaspitanju deteta – sopstvenom jedinstvenošću. Vrlo je lako i popularno danas biti arogantan i s pozicije stručnjaka ili kojekakvih televizijskih gurua deliti površne savete. To je razlog zašto ne dajem recepte kako odgajati jer različiti smo na bezbroj načina.
Nikad nisam susreo dva ista roditelja ili dva ista deteta. No smatram da razvoj deteta izuzetno podupiru roditeljske osobine kao što su celovitost i autentičnost njihovog odraslog autoriteta. To znači da roditelj kao kompletna osoba pomaže detetu da postane celovita individua, da svojom autentičnošću podržava ‘ono što jeste’ te da poruke koje šalje detetu zaista i živi.
Važno je, takođe, biti vešt promatrač, promatrati dete s poštovanjem i toplinom tako da ga zaista vidite i pritom po strani ostavite upetljavanje u kritikovanje, interpretiranje ili preteranu emocionalnost. To je mnogima od nas danas velik problem jer nismo rado u ulozi neutralnih promatrača.
Spoznaja da je vaspitanje deteta pitanje poverenja, a ne pitanje kontrole, poruka je roditeljima da ne budu u strahu i da veruju sebi, a ne stručnjacima. Nije li čudno da upravo danas postoje silne dijagnoze koje se ‘nalepe’ deci, a ni sami stručnjaci ne znaju da ih protumače.
U vremenu u kojem živimo nosimo se s pritiscima različitog intenziteta. Koji biste savet dali sebi da danas postanete prvi put roditelj?
Možda bih danas još više insistirao na aktivnosti i činjenju. U svakom slučaju, davao bih detetu prostor da koristi svoju energiju, izbegavajući letargiju, apatičnost i sivilo, koje vidim kao najveću pretnju današnjice. Šetao bih s detetom, satima bismo boravili u prirodi, igrao bih s njim fudbal, išli bismo na pecanje, što mnogi roditelji danas rade, i to je divno!
Trudio bih se da kreiram drugačiji program od onoga koji želi da dete podredi pasivnosti. I svakako bih napravio otklon od medija bilo koje vrste. Pasivna deca sutra postaju pasivni odrasli ljudi kojima se lakše može upravljati. Jeste li ikad upoznali ijednog ribara, drvoseču ili poljoprivrednika s dijagnozom poremećaja pažnje? Ne, zato što pravilno koriste energiju koja im je data.
Možemo li se još malo dotaći teme doslednosti i granica u vaspitanju? Šta su zdrave granice?
Opet ću se vratiti na autentičnost: kad ste sigurni u sebe, onda sami živite svoja pravila. To ste vi, i dete to oseća. Jednostavno ste pre svega vi dobar primer. S pravilima ne treba preterivati, ali ona najvažnija moraju biti deo vašeg sistema vrednosti.
Deca testiraju roditelje upravo na slabim tačkama u kojima osećaju da to mogu kad roditelji nisu sigurni ili dosledni. Kad, recimo, dete nekoliko puta šaljete u krevet bez rezultata, da li to zaista mislite? Primećujem da je roditeljstvo danas vrlo nesigurno područje delovanja i sve smo manje u miru s time šta je ispravno, a šta nije. Tome doprinosi i neverovatna lepeza odabira koja nas čini nervoznima. Mediji i industrija igračaka svesno su okrenuti maloj deci kao tržištu. Prosečno evropsko dete ima više od 500 igračaka, što je zaista previše.
Umesto pregovaranja koje doprinosi stvaranju nesigurnosti u detetu, predložio bih što više praktikovati hrabrost i jasnoću u autoritetu. Biti prijatelj detetu je besmisleno. Solidarnost kojom duboko prihvatate dete kakvo ono jeste ne znači da se slažete sa svime što izlazi iz deteta jer vi ste onaj koji zna na koji način vodite svoj život. I dete će taj stav usvojiti.
S druge strane, važna je i fleksibilnost, slažete li se? Kada je u redu reći ‘ne’?
Roditelji mi često postavljaju upravo to pitanje. Odgovaram im da bih radije odabrao ‘ne’ ako su imalo nesigurni ili ako postoji imalo sumnje u procesu donošenja odluke. S druge strane, jasno osećate kad ste prestrogi ili kruti, kad ste otišli predaleko ili kad nije potrebno voditi bitku.
Ipak je reč o individualnom pristupu svakom detetu i osluškivanju samog sebe. Takođe, volim roditeljima da kažem da biraju bitke koje vode i koje su im važne te da budu u tome usaglašeni i kao partneri. Katkad postavljanje granica zna da bude navika te ste stalno u borbenom položaju u odnosu na dete. Odustanite od onoga što zaista nije jako važno.
Jasno je da školski sistem ne uspeva da zadovolji mnoge potrebe deteta. Koja je najveća slabost današnjeg školskog sistema?
Od mnogih školskih slabosti o kojima sam govorio na predavanju – a to su preterani pokušaji standardizacije i merenja nemerljivog – rekao bih da je podsticanje kompetitivnosti danas otišlo predaleko. Podela dece na gubitnike i napredne besmislena je. Kompetitivnosti, koja ceni isključivo pobednike, mesto je u sportu i nekim drugim aktivnostima, a ne u školi.
Tako smo stvorili trend koji danas imamo u Evropi, a to je napuštanje škole u vrlo viskom procentu, gotovo 25 posto – što je gotovo četvrtina mladih ljudi. I to je zaista grozno. Kada dete koje je svesno da nije dovoljno dobro ili prihvaćeno uz to još neprestano testirate i merite, to ne pogoduje razvoju njegovog samopoštovanja, čak ga još više uništava i zato je to, mislim, zločin kojim uništavamo mlade živote.
Zaista duboko verujem da je svako, ali svako dete talentovano! Ceo je niz talenata koje donose novi klinci i nisu samo logičko-matematičke ili jezične prirode. Imate decu sa ‘zelenim’ rukama, decu koja razumeju životinje, umetnike, sanjare… Sve su to talenti koji nisu došli samo da sede i pasivno usvajaju raznorazne programe i potrebni su našem svetu upravo sada. Svaka mama, svaki roditelj i učitelj ima samo jedan zadatak, a to je pomoći detetu da bude ono što jeste sa svim zadatim kvalitetima – da optimizuje razvoj deteta.
Pogrešno razmišljamo, stvarajući sistem škole koje se ponašaju kao da se bave proizvodnjom kobasica, bez razumevanja temelja motivacije, životnih procesa i dinamike učenja.
Na seminarima često pričate bajku o princezi i žabi u kontekstu važnosti suočavanja sa životnim krizama i krizama odrastanja. Koje su to žabe koje danas moramo odbaciti, umesto da ih ljubimo?
Često se u radu koristim bajkama i pričama te gledam promene na licima dece, pa i one nešto starije. Neverovatan je taj jezik bajki, koji ne dolazi od pripovedača, nego negde duboko, duboko, iz nekog prostora koji svi osećamo zajedničkim.
Spomenuta bajka o princezi sa zlatnom kuglom sjajna je metafora susreta sa životnim krizama koje nas često, umesto na suočavanje, teraju na beg. U jednom trenutku svog života princeza nema nijednu senku u svom životu sve dok ne izgubi taj trenutak bezbrižnog detinjstva i kugla joj padne u vodu. (Kuglu izvadi žaba nakon što joj princeza obeća da će je zauzvrat povesti na dvor, gde će joj praviti društvo, jesti iz njenog zlatnog tanjirića, piti iz njene kupice i spavati u njenoj svilenoj postelji, prim. ur.).
Namerno koristim izvorni završetak te bajke prema kojem princeza snažno baca žabu u zid – umesto da joj da poljubac, kao u nekim američkim prikazima – jer je reč o jasnom postavljanju granice s onim delom sebe koji je ljigav i nimalo privlačan te kojem treba otrežnjenje u obliku odlučne akcije. U trenutku kad prestanemo da bežimo i bacimo žabu u zid – problem se pretvara u mogućnost.
Žabe dolaze u mnogim oblicima i bojama obećavajući siguran povratak bezbrižnosti, no po određenoj ceni, naravno. Koliko je modernih mogućnosti begova od suočavanja s problemima danas?! Droga i alkohol najopakiji su primeri kad mladi s kojima radim lome sebe, no tu su i računari, kompjuterske igrice, društvene mreže, televizija, tržni centri, kartice…
Detetu ćete najviše pomoći i najviše ga osnažiti ako budete birali put poverenja u njega i život. Vera i poverenje vrlo su moćna energija. Negujmo kulturu poverenja umesto kulture sumnje i straha.
Izvor: Sensa.hr