Do nedavno i osnovne i srednje škola u Srbiji su odeljenje mogle da formiraju sa do 30 učenika, uz mogućnost da se taj broj, izuzetno i uz saglasnost Ministarstva prosvete, popne i do 33 u osnovnoj školi. Izmenama zakona o osnovnom i srednjem obrazovanju, usvojenim tokom 2023. godine, taj maksimum je spušten na 28 učenika po odeljenju – i u osnovnim, i u srednjim školama. Spuštena je i „izuzetna“ gornja granica: u osnovnoj školi sa 33 na 31 učenika. Zvanično obrazloženje koje je Ministarstvo iznelo jeste da je smanjenje broja dece po odeljenju deo šireg paketa mera za suzbijanje vršnjačkog nasilja – manje dece, po toj logici, znači da nastavnik ima realnu šansu da primeti šta se dešava u učionici, a ne samo da preživi čas.
Sindikati prosvetnih radnika su godinama tražili da se taj limit spusti na 24, i tvrde da je 28 kompromisno, a ne idealno rešenje. Iz njihove perspektive, razlika između odeljenja od 24 i odeljenja od 28 učenika pravi osetnu razliku između toga da nastavnik može da posveti pažnju svakom detetu ponaosob i toga da to fizički nije moguće u okviru jednog školskog časa od četrdeset pet minuta.
Zašto „od skora“ ne znači „od sad, za sve“
Važno je napomenuti i to da se nova, niža granica ne primenjuje automatski na sva odeljenja u svim razredima. Zakon je stupio na snagu tako da se novi maksimum prvo odnosi na novoformirana odeljenja – pre svega na buduće prvake i na petake, tamo gde se, na prelasku iz razredne u predmetnu nastavu, odeljenja iznova sastavljaju. Odeljenje koje je, recimo, treći razred formiralo pre dve godine po starim pravilima, sa 30 učenika, ne mora odjednom da se „prepolovljava“ da bi se uklopilo u novu normu – ono nastavlja da postoji u sastavu u kom je i formirano, sve do trenutka kada bi se, po redovnom toku stvari, ionako iznova sastavljalo. Drugim rečima, potrebno je nekoliko godina da se efekat ove izmene oseti kroz čitav sistem, razred po razred, a ne od sledećeg septembra u svim učionicama odjednom.
Deca kojoj je potreban IOP menjaju računicu
Brojka od 28 nije fiksna u svakoj situaciji – ona se smanjuje kad odeljenje pohađaju deca kojoj je potrebna dodatna podrška. Za svakog učenika koji nastavu prati po individualnom obrazovnom planu sa prilagođenim načinom rada (takozvani IOP1), zakonski maksimum se umanjuje za dva deteta; za svakog učenika koji nastavu prati po IOP-u sa prilagođenim sadržajima i ishodima (IOP2), umanjuje se za tri. Uz to, u jednom odeljenju smeju da budu najviše dva učenika sa smetnjama u razvoju ili invaliditetom, bez obzira na to koliko je odeljenje.
Ako pogledamo podatke koje je Ministarstvo iznelo javnosti poslednjih godina, slika je iznenađujuće neujednačena.
U osnovnim školama u Srbiji ima blizu 28.000 odeljenja, a skoro četvrtina njih ima manje od deset učenika – to su, po pravilu, škole u malim, retko naseljenim sredinama, gde je problem suprotan od onog koji zakon rešava: nema dovoljno dece da se odeljenje uopšte popuni. Istovremeno, odeljenja koja prelaze granicu od 30 učenika čine tek neznatan procenat ukupnog broja, ali su gotovo uvek skoncentrisana na istim mestima – u naseljima u ekspanziji, pre svega oko Beograda, gde broj stanovnika raste brže nego broj školskih zgrada.
Zakon, drugim rečima, propisuje jedinstvenu normu za sistem u kom je stvarni problem, na jednom kraju, prazna učionica, a na drugom, učionica u kojoj klupa fizički nema dovoljno mesta.
Nevena Limić, psiholog u beogradskoj OŠ „Skadarlija“, to objašnjava kroz konkretan primer iz svoje škole: ove godine po IOP2 tamo uči troje dece, dok petnaestak učenika prati nastavu po IOP1 – što znači da se za svako od te dece, po zakonu, umanjuje kapacitet odeljenja u koje su raspoređeni. Ima, kaže Limić, i dece za koju stručni tim procenjuje da im je IOP potreban, ali roditelji na to ne pristaju. „Ovakvo dete u odeljenju se računa kao troje dece. Potrebna je i saglasnost roditelja“, objašnjava ona.
Taj kontrast dobro ilustruje i primer koji Valentina Ilić navodi kad govori o selu Rabrovo, u opštini Golubac. „Škola ima dosta malih, patuljastih odeljenja koje imaju po tri, četiri, sedam đaka. To je tuga“, kaže ona, dodajući da sindikat ipak brani opstanak i takvih, brojčano minijaturnih odeljenja, jer je alternativa – spajanje dece različitog uzrasta u kombinovano odeljenje ili gašenje škole – po njenoj oceni gora. Sa druge strane te iste lestvice nalazi se iskustvo Milorada Antića, predsednika Foruma srednjih stručnih škola, koji upozorava da veličina odeljenja nije jedini faktor koji otežava nastavu. „U trogodišnjim stručnim školama pojedina odeljenja imaju dvadesetak učenika, pa je i sa njima nekada teško raditi“, kaže Antić, objašnjavajući da manji broj učenika sam po sebi ne rešava problem kad su, kako to formuliše, u pitanju „slabiji đaci“ kojima je potreban drugačiji, sporiji pristup gradivu.
Ipak, stav struke iznet kroz sindikate koji su ovu promenu godinama tražili, jeste da 28 nije pedagoški idealan broj, te da treba težiti dodatnom smanjenju. Za to bi, logično, bilo potrebno zaposliti nove nastavnike i obezbediti dodatni prostor u školama što je, imajući u vidu to da deca u Srbiji već imaju dvosmenski sistem – veliki izazov.