Дужност сваког родитеља јесте да васпита своје дете и да га научи како да разликује добро и лоше, дозвољено и недозвољено. Да би то што успешније урадио, родитељ мора пре тога да изгради поштовање према ауторитету код детета, и да исти заслужи.
И отац и мајка у дечијим очима морају имати ауторитет. Мајка не би требало да се позива искључиво на ауторитет оца, јер тиме угрожава свој ауторитет код детета. Ситуација када мајка често говори: „Рећи ћу тати шта си радио данас и он ће те казнити“, и слично, указује да мајка нема ауторитет код свог детета. Улога оца не сме се пренагласити у односу на улогу мајке, и обрнуто, јер они обоје имају своје улоге и дужности у процесу васпитања.
Ипак, није ни то тако лако. Зато родитељи често не успевају у покушајума да изграде ауторитет или то ураде на погрешан начин, што доводи до дуготрајних последица у даљем животу детета.
Претежни циљ родитеља који се на овај начин постављају јесте да их деца слушају. Такав став је у самој основи погрешан. Циљ мора бити само један, а то је правилно васпитавање, усмеравање деце. Породица треба да изгради васпитану личност, а васпитана и послушна личност није увек једно те исто. Она деца која су исправно васпитана умеће разумно да прилагоде своје понашање, што није случај код оне деце која су искључиво учена да буду послушна и која сходно томе тешко разликују добро од зла.
У случају лажног ауторитета, докле год су деца послушна родитељи привидно спокојно живе. Међутим, у пракси се готово увек испостави да ни спокојство, ни послушност не трају дуго. Ако родитељи у процесу васпитања своје деце и постигну релативну послушност, често су сви остали циљеви васпитања занемарени, јер деца постају слаби људи који увек траже неки виши ауторитет који ће уместо њих доносити важне одлуке.
Постоји више врста привидног ауторитета. Ми ћемо овде размотрити неке од њих, а уједно ћемо указати на својства и функције правог ауторитета. Циљ ове анализе јесте да, између осталог, преиспитамо своје принципе васпитања, и да их мењамо уколико нису исправни.
Једна од врло бизарних врста ауторитета јесте она која подразумева угњетавање детета. Ово веома често раде очеви, који су и сами били лишени осећања љубави, па то испољавају кроз негативам емоционални став према својој деци. Такав родитељ најчешће садистички понижава дете, вређа га ружним речима, назива га погрдним именима, изругује му се и обично посеже за физичким кажњавањем.
На овај начин деца се не васпитавају, већ се само уче да се држе подаље од родитеља, који за њих представљају претњу. Угњетавана деце неретко постају морални слабићи, или пак тирани, и они у току даљег живота на неки начин пате због недостатка љубави који су доживели у свом детињству.
На основу оваквог понашања родитеља, код деце се јавља мржња према ауторитетима, будући да се у овом случају ради о злоупотреби функције васпитача и родитеља.
Неки родитељи пак сматрају да се ауторитет код детета гради тако што се са децом што мање комуницира. Они сматрају да растојање које направе у односу са дететом може учинити да дете прихвати родитеља као ауторитет. Има таквих родитеља који сматрају да са децом треба што мање комуницирати. Уколико се јави потреба за разговором онда треба наступити у улози старешине – да би деца била послушна. Ова врста ауторитета чешћа је у породицама „интелектуалаца“. Ту отац редовно има некакав засебан кабинет из којега се ретко појављује, док са децом комуницира искључиво преко мајке. Има и мајки које се тако понашају.
Оне имају свој живот, своје интересе и амбиције, а о деци се углавном брине бака, а понекад чак и кућна помоћница. Очигледно је да је овакав однос са дететом погрешан и да оваква породица није разумно организована. Свакако, ни ово није прави ауторитет већ само испољена себичност, у којој родитељи не желе да се брину и да виде дечије потребе, већ само своје себичне интересе.
Чести су примери где се ауторитет спроводи тако што дете сматра да је реч родитеља светиња. Такви родитељи су убеђени да дете треба да слуша са стрепњом. У овом случају родитељи превише очекују од деце. Своја наређења они издају хладним тоном и очекују беспоговорну послушност. Такви родитељи се боје тога да деца не увиде да су они погрешили. На пример, у случају да је родитељ казнио дете, а касније се испостави да дете није криво, или није криво у тој мери, он свеједно неће повући своју казну: Када је он нешто једном рекао тако мора бити. Родитељи не желе да деца увиде да и они могу да погреше. Међутим, истина је да ми често грешимо, а то се не може сакрити. Тако оваквим ставом родитељи само повређују децу и губе ауторитет и поштовање код њих.
Често родитељи очекују од деце више него што је дете у стању да пружи. Неретко родитељи гуше дечији живот бескрајним придикама и поукама. Уместо да кажу детету неколико речи, можда чак и у шаљивом тону или ако треба строгим, родитељ му наређује да седне наспрам њега и да слуша његову бескрајну придику. Овакви родитељи су уверени да се у поукама састоји главна педагошка мудрост. Али они заборављају да деца нису одрасли људи и да она, много више него одрасли човек, реагују емоционално. Зато родитељске придике пролазе без ефекта. Деца не размишљају толико о ономе шта им се каже, колико о начину на који им се говори.
Истина је, љубави никад доста, али…Ово је најчешћа и најштетнија врста лажног ауторитета. Такви родитељи се најчешће руководе идејом да детету треба осигурати безбрижно и радосно детињство и зато претерују у угађању, мажењу и ускраћивању обавеза и задатака. Последица таквог понашања је стварање малог егоцентрика који врло брзо научи да намеће своју самовољу и диктира животне садржаје.
Пошто им пружају пуно „љубави“ они очекују да им се узврати. Зато, ако их дете у нечему не послуша, одмах питају: „Значи не волиш ме?“ Родитељи тада прате израз дечијих очију и траже нежност и љубав. Често у дечијем присуству говоре познаницима: „Он много воли тату и маму.“ Дете врло брзо научи да манипулише овом „потребом“ родитеља. Она примећују да их могу по вољи варати, само то треба чинити са нежним изразом. Могу их чак и заплашити, само се треба надурити и показати да „љубав“ почиње да пролази. Такође, дете врло рано почиње да схвата да се људима може удварати. Због свега овога ово је врло опасна врста лажног ауторитета. Овако одрастају неискрени и лажљиви егоисти, и врло често сами родитељи бивају прве њихове жртве. Овакав погрешан однос са родитељима деца ће касније, кад одрасту, покуштавати да успоставе и са другим људима.
Родитељи покушавају да успоставе ауторитет, али некада то раде по сваку цену. Није има битно како то утиче на дете већ како то изгледа публици, људима којима се треба показати. У овом случају дечија послушност такође се организује кроз дечију „љубав“, али се она не изазива пољупцима и миловањем, већ попустљивошћу и непринципијалношћу родитеља. Тата или мама све дозвољавају, ниједна жртва им није превелика, нису „трвдице“, они су „изврсни родитељи“.
У суштини, они се боје сваког сукоба, више воле „породични мир“ и спремни су било шта да жртвују само да „све буде у реду“. У оваквој породици деца ускоро почињу да командују својим родитељима, а родитељско непротивљење даје најшири замах дечијим хировима и прохтевима. Понекад родитељи покушавају да пруже известан отпор, али обично кад већ буде касно, кад се у породици већ формирала погрешна пракса. Оваква деца се уче да не поштују никакав ауторитет и да све у животу раде по своме. Тако постају себични и несрећни људи.
Често се родитељи договоре да ће се према деци поставити као према „пријатељима“. Уопште узев то је добро, али ипак родитељи треба да остану најстарији чланови породичног колектива, а деца васпитаници. Ако пријатељство пређе ове границе, васпитање престаје или се започиње супротан процес: деца почињу да „преваспитавају“ родитеље. У оваквим породицама деца своје родитеље називају „ћале“ и „кева“ и исмевају их, а о реду и послушности не може бити ни говора. Овде нема ни пријатељства, јер пријатељство је немогуће без узајамног поштовања.
Често се родитељи толико уживе у улогу пријатеља своје деце, да у време када деца постану адолесценти и када имају свој свет и своје погледе, родитељи сматрају да треба да се понашају и облаче као и њихова деца. Оваквим својим ставом и понашањем они само постају предмет за исмевање и деца их се стиде.
Својој деци родитељи треба да буду пријатељи на које ће увек моћи да се ослоне и да траже савет или разумевање, али увек треба да буду јасно дефинисане улоге.
Подмићивање је веома чест покушај успостављања ауторитета. Ово је најнеморалнија врста ауторитета, када се послушност купује даровима и обећањима. Разуме се, у породици је потребан неки подстицај, некаква врста награђивања, али ни у ком случају се не треба куповати послушност деце и добар однос према родитељима. Деца се могу награђивати за добро учење, за извршење неког заиста за њих тешког рада. Али ни у ком случају деца се не смеју подстицати обећањима и поклонима да извршавају своје обавезе. Деца се врло брзо науче да уцењују своје родитеље, а њихове жеље временом постају све веће.
Како бисте избегли ове замке родитељства и васпитали своје дете тако да поштује ауторитете, морате бити доследни и упорни у спровођењу правила. На тај начин учинићете да ваше дете израсте у особу која има самопоуздање и постовање према људима у својој околини.
Извор: onaportal.com