Како сам укинула диктатуру и своју децу научила да МИСЛЕ

децембар 2, 2016

Као мајка двоје деце, морала сам да прочитам све књиге о дисциплини и тада сам схватила су сви савети у ствари облици једне идеје: контрола и управљање децом.
То је један оксиморон: рекли смо да желимо да подижемо децу којa ће бити аутономна, храбра, хумана и дубоки мислиоци када постану одрасли. Грађани демократије. Лидери света. Ипак, наша дисциплина у кући и школи и даље одражава тековине индустријске револуције. Контрола кроз награде и казне, и правило да, када седиш мирно и једноставно радиш оно што је речено можеш пожњети корист.
Иако изгледа као беспрекорно понашање и добра дисциплина, учење деце да седе скрштених руке и говоре „Да, мама” може бити веома опасно.

Фото: Huffington post

Фото: Huffington post

Зашто је добро имати дете јаке воље

Ми смо у 21. веку, у ери нових културних ратова: иновација, тероризма, фундаментализма, успона креативне класе, климатских промена, повећања неједнакости, глобалног држављанства, и поремећаја у високом образовању. Дисциплина штапа и шаргарепе не учи децу како да мисле, ангажују се или буду у интеракцији са овим великим питањима и постају морално софистицирани људи.
Читала сам да морамо  да верујемо једни другима у нашим домовима, боримо се са тим шта значи живети и учити заједно, бавити се сукобом и практиковати вештине решавања конфликата. Слажем се са тим. Моја правила типа: стави свој прљав веш у корпу – нису ништа друго до стално приговарање.
Заменила сам правила за више пажљивог разговора о томе како желимо (ако желимо, и зашто) да држимо одећу чистом. Треба укључити децу у живот.
Иако је то заправо један хаос.
Такође је и веома интересантно. Моја деца по први пут мисле, расправљају се и боре за изградњу ефикасног система и ја то радим са њима, а не њима.

Након година захтевања да раде оно што им је речено и чекају моје „браво” јер су ме послушали, не размишљајући превише самостално ни залажући се сувише гласно за своје интересе, моја деца, 8 и 10 питају, „Мама? Да ли можемо некако да будемо добри па да добијемо колаче?” А ја кажем, „Колачи? Награде су вид старомодне дисциплине, мама то не ради више. Хајде да правимо колаче заједно!”

Они кажу, „Да ли ћеш нам проверити домаће задатке?” Ја кажем, „Зашто је домаћи задатак важан? Шта мислиш? Да ли се сви слажу око домаћих задатака? Шта значи кад урадиш домаћи задатак добро? Како знаш кад то урадиш?” Чешкају се по глави и размишљају о томе.
„Зашто морамо да чистимо своје собе?” Питају они, гуркајући се лактовима међусобно поред блесаве маме са новим родитељским плановима. Раније сам био тиранин, прави змај у вези са чистоћом њихових соба. Тада сам се запитала: „Зашто?” Одговор „Зато што ја тако кажем,” је звучао шупље из перспективе некога ко жели да подстакне личну иницијативу и самостално решавање проблема.

Зато кажем, „Одлично питање. Сазовимо породични састанак и одлучимо”, и то и радимо, а они одлуче да би они желели да организују своје играчке како би могли да их виде и пронађу.
Моја диктатура је готова.
Нисам се осећала добро кад сам поступала као капетан, лидер, као што је већина традиционалних књига о дисциплини захтевала да радим. Увек сам се осећала непоштено представљајући се својој деци као мудра и моћна: Кажњавач лошег понашања са последицама и Награђивач доброг понашања са колачићима. Сада сам слободна. Ми се сви развијамо. Баш као што и они, и ја радим на томе да постанем храбра, независна, промишљена и емпатична особа. Спремна за цивилизовану расправу са људима који се не слажу са мном, хватам се у коштац интелектуално са стварима које сматрам ирационалним (да ли треба клати прасе за Божић, нпр.) и отварам свој ум и срце речима и мислима своје деце.
Промена у динамици нашој породици је драматична. Много смо срећнији. Све је топлије. Нисам истражни судија који их кажњава или награђује. Ми заправо слушамо једни друге, вежбамо вештине које су им потребне касније када буду одрасле особе.
Да, за изградњу топле заједнице пуне љубави је потребно више времена, и да, прилично је хаотично: има више активних конфликата и расправа, али то ми је у реду. У ствари, ја то и охрабрујем. То је беспрекорна припрема за живот. Ми желимо да наша деца буду добри људи у будућности.
Моје напуштање традиционалне дисциплине ми је разјаснило то да бити добар родитељ данас, значи да ће деца сутра била добри људи. То је далеко изнад штапа и шаргарепе.
Приредила Андријана Максимовић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


3 коментара на "Како сам укинула диктатуру и своју децу научила да МИСЛЕ

  1. Dada каже:

    Ovo stvarno zvuci super. Nista sto vec nisam znala. Ali od ovoga malo sta moze zaista uspeti. Ako pravimo kolace zajedno, pozvace ih drugari napllolje na pola ili ce po eti omiljeni crtani. U tom momentu ovaj tretman prestaje da bude zabava sa idejom razvijanja licnosti vec kazna za njih. Jedva cekaju da se zavrsi, ili bih trebali u tom momentu zapoceti novu seansu na temu :istrajnost i siguran put do ostvarenja svojih ciljeva u kuci punoj brasna i posuda od edukativno-vaspitn-preduzetnickog pravljenja kolaca. I tako iz akcije u akciju. To bi mogla svaka mama koja je samo.mama i ne radi nista drugo, sedi kuci i vaspitava decu. A realno, malo je mama koje su domacice “po opredeljenju”, ili im je nametnuto ili nisu bile u situaciji da se zaposle. A slazem se da deca treba da se ukljucuju u realan zivot. U nasoj drzavi tesko je naterati dete da radi nesto ako njihovi drugari ne rade nista. Koliko god bi.pirodica trebala biti najbitniji faktor, drustvo i ojruzenje uzimaju sve veci primat.

    1. BLONDY каже:

      BRAVO
      U POTPUNOSTI SE SLAZEM

    2. Marble каже:

      Mislim da vrijedi pokusati, a ne odmah traziti sta bi moglo da krene naopako. Slican model sam citala u knjizi Milice Novkovic Porodicni Bukvar i cini mi se prihvatljivo. Naravno, nista nije jednostavno. Ni ja nisam majka kakva sam mastala da cu biti, ali se teudim da promjenim ono sto mi se ne svidja.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама