Disciplina dece je jedna od najkontroveznijih tema današnjice. Kazne i nagrade, šljapkanje po guzi i grdnje, za sve postoje glasovi za i protiv. Kad sam je odrastala, sve je bilo mnogo jednostavnije i moglo se spakovati u jednu rečenicu: „Uradi kako ti se kaže ili vadim prut!”
To je metod koji funkcioniše kod dece čiji mozak procesira informacije slično kao kod odraslog čoveka. Ali ne baš kod dece kojoj su na pameti pentranje, crtanje, bojanje, trčanje, lutke, bicikl…
Pokušala sam to da objasnim i dečjem psihologu kod kojeg sam vodila sina. Kad god bih sinu rekla da ću mu „isprašiti tur“ on bi samo uhvatio prvu stvar koju može da dohvati, udario se po guzi i rekao:„Vidiš mama, ništa me ne boli!”
Verovatno ga i nije bolelo. Pored toliko stvari koje jedno aktivno dete želi da vidi i istraži, ko ima vremena da stane i razmišlja o bolu?
E sad, zamislite moj šok, kada me je doktor, posle ovog objašnjenja, upitao: „A koliko često ga nagrađujete?”
Da li je čovek čuo ijednu moju reč?! Pa ovo dete je nemoguće! Nema jedan sekund mira! Kakva nagrada? Za šta? Konstantno lomi suđe, čaše, ukrase, nema zida u stanu koji nije išaran, a jednom je čak svaku stvar koju je mogao da dohvati odvukao u svoju sobu, da vidi kako će to da izgleda!
„A da li ste ikad primetili da je uradio nešto DOBRO?”
Ovo pitanje mi još odzvanja u glavi. U trenutku kada me je to pitao, kao da je ceo svet usporio, svi spoljni zvukovi utihnuli, a sve što sam mogla da čujem je moja krv, kako juri kroz telo, pa u mozak.
Da li je moje dete zapravo dobro?
Ima li lepih stvari o njemu kojih mogu da se setim?
Umem li ja da ga cenim onako kako zaslužuje?
DA, DA i DA!
Saznanje da postajem roditelj kakvi su bili i moji roditelji bilo je bolno. Sve svoje vreme koje sam imala da budem MAMA, provodila sam izigravajući policajca. Bila sam toliko usredsređena na to da moje dete bude poslušno i poštuje MOJA pravila, da nisam ni razmišljala šta bi to moglo da učini njemu i njegovoj psihi. Nikad nisam preispitala svoja očekivanja, nikad se zapitala da nisu možda previsoka ili, jednostavno, POGREŠNA. To što smo mi odrasli, a oni deca, ne znači da smo mi uvek u pravu, a da oni uvek greše.
Dakle, jesam li ikad uhvatila trenutak kada moje dete radi nešto lepo, nešto dobro i korisno?
Metod discipline gumicom za tegle
Doktor je iz fioke svog stola izvadio nekoliko običnih gumica za tegle i pružio mi ih.
„Imaš domaći zadatak”, rekao je. „A da bi ga ispunila, trebaće ti ove gumice.”
Evo u čemu se sastojao zadatak: Svakog jutra kad ustanem, narednih mesec dana, oko zgloba leve ruke treba da stavim tri gumice. Cilj je da, do vremena za spavanje, sve tri gumice pređu na desnu ruku. A jedini način da se to dogodi jeste da u toku dana, tri puta uhvatim svog sina kako radi nešto dobro – jedna gumica za svaku dobru stvar.
Bilo šta. Ma koliko sitno i beznačajno izgledalo i ma koliko kratko trajalo. Sekund je dovoljan.
Tri puta dnevno.
Ali, tri nije veliki broj. Ako biste u džepu pronašli tri novčića, ne biste tim novcem ništa mogli da kupite. Ali ako tri označava koliko puta vam je u toku dana vaše dete reklo da vas voli, to je onda bogatstvo koje nema cenu.
Naučite da ih cenite onoliko koliko ih volite. Pokažite im da je za vašu sreću skoro uvek dovoljno samo to što ste s njima u istoj prostoriji, što su oni deo vašeg života. Kad smo s njima, moramo znati da, šta god mi radili, oni uče, upijaju, ponavljaju. Da li želite da ih naučite kako da vole i budu voljeni ili da prestanu da pokušavaju jer, i tako, sve što urade bude pogrešno. Jer i tako nisu dobri, nevaljali su i ništa ne slušaju.
A onda ugledate tu gumicu na ruci i setite se da je vaše dete sigurno i dobro, najmanje isto toliko koliko se ponekad čini nevaljalo. I da to treba uvek da vam bude na umu, kad poželite da ga izgrdite i pošaljete u ćošak (ako to iko danas radi).
Imajte na umu i to da ih mi u svakom trenutku nečemu učimo. I onda kad nismo toga svesni. Zapravo, tad najviše. Ako uveče pre spavanja dete vas vidi da čitate knjigu, i samo će zavoleti čitanje. Ako to ne radite, neće vam pomoći da s njim razgovarate o tome kako je čitanje važno i kako mora da čita ako hoće da bude pametan i dobar đak.
Da se vratim na gumicu. Tokom tih mesec dana, više puta mi se desilo da dočekam večeru, a da dve gumice i dalje stoje na levoj ruci. Tada bih, odmah posle večere, sela u našu omiljenu fotelju, uzela sinovljevu najdražu knjigu i pozvala ga da sedne sa mnom da čitamo. Nikad to nije odbio, šta god u tom trenutku da radi. Ne bismo u tim trenucima samo čitali. Smejali bismo se, golicali, napravili od toga pravu zabavu. Tad bih mu rekla koliko uživam kad tako mirno sedi pored mene, a on bi rekao koliko voli kada čitamo zajedno. Veza koja u trenucima nastaje između nas, njegova transformacija od nemirnog deteta u malog anđela, bila bi dovoljna da me potpuno otopi, ali i da dve preostale gumice pređu s leve na desnu ruku.
Nevezano za to da li ćete odlučiti da koristite gumice ili lepljive papiriće, uvek imajte na umu da je zahvalnost koju pokažete svom detetu – metod discipline. Na taj način ih učite, ne samo da se lepo ponašaju, već da se lepim ponašanjem sve može postići.
I upamtite: vaspitanje nije samo ukazivanje detetu na greške koje pravi, vaspitanje je pre svega pomaganje detetu da ih ispravi.