Док одраста, дете пролази кроз разне изазовне ситуације и проблеме. Сналазећи се у њима оно сазрева. Родитељи, који превише брину о свом детету, пазе да не буду повређено и стално се труде да они буду ти који решавају проблематичне ситуације. На тај начин детету се не допушта да научи да се само носи са 
проблемима.
Одрасли не гуше децу само претераном бригом о њиховој физичкој безбедности. Психички живот малишана такође је константно под лупом, нарочито онај његов сегмент који би требало да буде и најслободнији – односи са вршњацима. У страху да дете не доживи неку врсту трауме или непријатности од стране друге деце, данас се уводе стриктни кодекси понашања међу децом. Анти-насилничка политика, која се базира на сталном мешању одраслих у све дечје сукобе, претворила је родитеље и васпитаче у надзорнике и полицајаце који се мешају и контролишу све сфере дечјег друштвеног живота.
Одрасли су уверени да морају увек спречити сваки конфликт међу децом, почев од обичног зачикавања, плажења језика и ругања, па до гуркања и дечје туче. Нема тих „дечјих посла“ која нису и родитељска посла у савременој ери „интензивног родитељства“, „инвазивног родитељства“, „хеликоптер родитељства“ или „хипер-родитељства“ како га све називају стручњаци и медији.
Наставници, спортски тренери и психолози уједињени су у мишљењу да данашњи родитељи не могу да поднесу да се њихова деца муче или наиђу на одбијање. Због тога ускачу у сваки аспект дечјег живота и буне се због одлука у оцењивању, због тога што њихово дете није добило позицију у фудбалском тиму коју је желело, због недостатка разумевања вршњака за жеље њиховог злата. Овог последњег свестан је и сваки овдашњи родитељ који на игралишту стално доживљава интервенције типа: „Јао, јел може ваше дете да сиђе са љуљашке, видите да моје плаче!“.
Престаните да вршите притисак на дете, да га претерано штитите, па ћете видети да ће се дете полако осамосталити. Почеће да напредује онда када га ти пустите да буде слободно.