Хоће ли увођење школских униформи закамуфлирати кастинске разлике у друштву

Хоће ли увођење школских униформи закамуфлирати кастинске разлике у друштву и да ли ће нам у њима тинејџери мање личити на Кристијана, а њихове вршњакиње на Сандру Африку

uniforme
– Шта ми вреди да се скоцкам, ако преко морам да носим ђачку кецељу – чуо сам ових дана једну четрнаестогодишњакињу. Са другарицама је коментарисала изјаву министра просвете Младена Шарчевића да би ђачке униформе требало вратити у основне и средње школе.
А мени је због те идеје министар постао симпатичан. Ми смо некада те тегет јакне звали ђачке блузе и сећам се да смо се здушно борили против тог симбола једнообразности и униформисаности. Тада нисмо схватали шта доносе транзициона правила, већ смо ка демократији хитали разнобојно одевени, сматрајући да је и богатство дизајнерских разлика истовремено и богатство новог доба ка коме хрлимо.
Људски је грешити. У то време сам, рецимо, негодовао против директорке моје Прве економске школе, која је тик уз „Политику”. Звали смо је Шипка, због њених конзервативних начина у васпитавању. Размишљало се и о томе да јој тепамо „Бејзбол Палица”, али је то било предугачко за средњошколски сленг. Била је то легендарна професорка Стана Шипчић.
У време њене владавине припадали смо реткој касти београдских средњошколаца униформисаних у тегет кецеље, због чега смо међу вршњацима били предмет спрдње. Хајде што су нам се подсмехивали вршњаци из других школа, који су нас сматрали музејским примерцима, неспособним да се ослободе естетских ланаца школске страховладе. То смо некако и трпели. Али, због тог имиџа смо имали веома лошу репутацију код девојчица, што је свакако био већи хендикеп.
Имало је, међутим то и добрих страна. У мом одељењу је било неколико другара који су припадали тадашњем врху привредног и политичког естаблишмента, али је било и неколико нас радничке деце – шта ћете, било је то друштво једнаких шанси – па тако измешани, заједно ишли и на наставу и на вечерња окупљања пред култним СКЦ-ом где су се увелико мотали студенти и првоборци Новог таласа.
Али, ни заједно ни појединачно нисмо могли у бежанију са часова, јер је директорка Шипка за време наставе закључавала све капије. Заробљени у учионицама и школском дворишту, укалупљени у Шипкине стандарде и сапети ђачким униформама, нисмо имали неког нарочитог избора, већ да бубамо! Директорка је свој апсолутизам образлагала бригом за нашу безбедност. У Београду су већ вршљали први нарко-дилери, избијале су масовне туче и директорка је сматрала да је боље да смо под кључем!
Поводом Шипкиног васпитног начина су и тад вођене расправе у партијским комитетима, али је имала одличне везе међу тадашњим конзервативним снагама, односно борцима Народноослободилачке борбе који су са одушевљењем посматрали како другарица Шипка, на тој територији у самом центру Београда, чува тековине револуције и омладину од искушења буржоаских вредности што су се врзмала око ограде.
Тако сам на ствари гледао очима блентавог средњошколца. Данас би Шипку пожелео сваки родитељ, јер је знао да су под њеном јурисдикцијом деца апсолутно безбедна. Пратила нас је у стопу, проверавала да ли пушимо, улазила на часове и спроводила рације. Претурала је по нашим торбама, проверавајући да ли кријемо цигарете…
Да она сада може да чује расправе о дечјим или ђачким правима, вероватно би организовала тајне ћелије професора првобораца и хапсила сваког друштвеног активисту, а децу која пуше, дувкају или гутају таблете јурила би штапом. Разуме се да би нарко-дилере изводила пред преке судове. Али у таквом поретку деца не би ишла на екскурзије без надзора, не би се давила у Сребрном језеру… Али, ни наши родитељи, ми још мање, нису могли ни да сањају како ћемо се носталгично сећати тегет униформи и закључане капије. Да ли смо тада били далеко слободнији?
Хемија и математика су данас мање битни за хај-тек генерацију, заведену глобалним модним трендовима које диктирају корпорације. Неолиберални свет је хипнотисао нашу децу разноразним брендовима, те она верују како ће, ако их немају на себи, вредети мање у виртуелном свету друштвених мрежа где се увелико фотографишу с напућеним уснама. Ултра модерне патике и мобилни коштају колико и ислужени оцев ауто, али то постаје мање важно. И детету и тати.
Дискриминација сиромашне деце која су скромно обучена добија такве размере да се према њима богатији вршњаци понашају као да имају кугу.
Сиромашна деца пате ем због математике, ем због осећаја да не вреде ни пет пара у новом систему вредности који је вребао у заседи око Прве економске.
Хоће ли нам девојчице у кецељама мање личити на Сандру Африку? Хоће ли нам дечаци мање личити на Кристијана? Да ли ће враћање смешних униформи збрисати кастинске разлике у друштву у којем је немогуће да се тајкунска деца друже са децом чистачица? Данас постоје приватне школе, па је самим тим та недодирљивиост и институционално заштићена, па живимо у потпуно различитим галаксијама. Предлажем да, осим враћања кецеља, размишљамо и о кројењу директора по шниту директорке Стане Шипчић.
 

Извор: Политика