Кућа се коначно утишала, деца су заспала, муж је заспао, све сам расклонила и одједном стојим насред дневне собе и гледам у књиге на столу.
Дан је био и више него ужурбан, јурили смо по граду, тражили свеске и књиге за будућег ђака првака (иако је јул, желела је сада!), па је онда требало „намирити“ и млађе близанце неком слагалицом и играчком. Муж се баш досетио да му фали алат и материјал за радионицу, тако да смо направили добру путању крстарећи булеварима. Кренули смо у набавку за летовање, а завршили куповину за школу!
Кад се десило да ми дете полази у први разред? Запитала сам се шетајући се кроз књижару и разгледајући полице. Као сваки штребер, не знајући ни сама зашто, понела сам списак књига иако нам није била намера да их купимо баш све данас. Међутим, од „мамице, само једну свеску и гумицу за брисање, молим те“ до комплетне опреме стигли смо за 15 минута. Близанци су заспали у колицима, па смо моја Оља и ја могле натенане да бирамо прибор за школу.
Уџбеници и радни листови за први разред изгледају много лепше сада него кад сам ја ишла у школу. То сам прво помислила разгледајући буквар, уџбеник из математике и радне свеске разних издавача. Илустрације су занимљиве, објашњења кратка, прецизна и конкретна. Свака ми је страница деловала примамљиво. Листала сам књигу „Свет око нас“ и унапред се обрадовала свему што ће научити у школи.
Тада ме је погодило: па зар ја већ имам дете које полази у први разред? Да ли није као јуче било када сам се стискала уз маму на дан прозивке 1. септембра и надала се да сам код учитељице, а не у одељењу код јединог учитеља?
Код куће сам ухватила себе како прегледам Ољине прве књиге и времепловим. Можда сам мало и завидела овим „новим клинцима“ што не полазе у школу ’94. када немаш где свеску да купиш. Моји радни листови су у сваком смислу те речи били листови – ниси смео јаче гумицом да обришеш нетачан резултат задатка, јер лако можеш да пробијеш до следеће стране. Једна погрешна рачуница и ето рупе у књизи! Вероватно да је то била и прва лекција животна коју сам научила: ако погрешиш и притиснеш јаче, направићеш рупу и непоправљиву штету. Па сам се трудила да будем опрезна, да не грешим.
Страх од грешке ме је пратио кроз цело школовање. Али ваљда кад си дете, не схваташ да се неке ствари могу и исправити, као и да урадити нешто погрешно не значи да си и ти погрешан. (Дуго ми није било јасно што сам се толико идентификовала са оним Рундековим стихом „Ја сам био погрешан, кад сам ти ставио руку на раме“).
Али ево вечерас, док седим за столом и прегледам уџбенике свог детета спознаја долази сама. У школи смо као у неком великом експерименту чије коначне резултате живимо несвесно касније – на послу, у породици, међу пријатељима, као „одрасли“.
Је л’ смо могли некако другачије проћи тај пут?
Кренуло је да навире. Дигитални свет – ми нисмо имали дигитални свет, а мислим да смо веома мало разумели и овај аналогни. Није имао ко да нам објасни. Једноставно се нису бавили нама. Били смо деца и „наше је било само да учимо“. Идеш у школу, дођеш кући, опереш руке, пресвучеш се, ручаш, урадиш домаћи и можеш напоље. Ако се много заиграш, кад те позову на вечеру кажеш: још пет минута! Они на то оћуте, па онда кроз 5 минута викну поново с терасе. Тад већ молиш: је л’ могу још само пет минута?!
Моји никад нису много марили за те „продужетке“. Знало се шта може, шта не може. Ако падне ноћ, а нисам у стану, готова сам, сутра ме неће пустити напоље. Распусти су били мало другачији, ту су толерисали мало дужу игру, а мајка је знала да изнесе испред зграде тањир палачинки са џемом од шипурака. У тренутку сам осетила мирис џема. Годинама га нисам јела. Клинци воле само еурокрем и нутелу.
Не можеш да се не запиташ: идемо ли напред или у суноврат неки?
Код уџбеника из математике ми се стегло грло. Мој је имао на корицама неке квадрате, ромбоиде, претеће велики број 1 преко танких корица као ознаку за први разред, а мени се чинило: ето, то је јединица! Сећам се да сам цело прво полугодиште стрепела – сад ће учитељ да ми упише јединицу. Што би неко ставио иначе број један тако, преко целе стране баш на уџбеник из математике?! Друге књиге су имале суптилније ознаке.
Иако нисам добила јединицу никада до краја осмог разреда ни на једном математичком тесту, тај ме је страшан број један свуда следио. Можда сам, баш због тог страха увек одузимала себи од петице ту јединицу, а коначна оцена би била 4.
Мојој мајци није било јасно. Сећам се да је сатима знала да ми зановета како сам опет добила четворку и како друга деца, ето на пример Ана из нашег улаза редовно добија петице. Кад бих се расплакала, прво би још јаче викала, а онда би села до мене и покушала да ми помогне да решим задатак и да заједно вежбамо математику. То је тек био фијаско! Мислила сам да сам глупа, чим не разумем њена објашњења, а тек сам касније схватила – ни њој те једначине нису биле јасне.
На крају би дигла руке беспомоћно и рекла: ја не знам шта вас уче у тој школи?! Нека ти учитељ објасни!
Уши су ми бриделе од тог сећања. Морала сам да устанем и одвојим се од свезака и књига. На вратима Ољине собе гледам како мирно спава. Не могу да замислим да вичем на њу јер не схвата просте рачунске операције. А свесна сам, то ће се вероватно десити. Можда не сваки пут, али да, једног дана ћу доћи уморна с посла, без снаге да објашњавам зашто мора више да се потруди и да вежба. Хоћу ли исто као и моја мајка да јој поцепам лист из свеске јер је домаћи задатак написала неуредно „као ногама“? Хоћу ли исто као тата претећи да прегледам састав на тему „Један јесењи дан“ и да се мрштим на неуспело написано слово „ђ“?
Или ћу да раширим руке да зна да је следим у лету?
Ако има још нека мајка што овако брине, молим да се јави!
