Kao roditelj dvoje dece od kojih je jedno predškolac a drugo već školarac, naslušala sam se raznih priča o nekim tamo roditeljima. O onim koji grde dete jer im se nije obradovalo kad su po njega došli. Onih koji ne vode računa o higijeni svoje dece. Čujem da ima i roditelja koji zaborave da pokupe decu, pa kad ih u 18 sati pozovu iz vrtića, lupe se rukom po čelu.
Ali, znate, sve to je nekako rekla-kazala. Rekao mi jedan što je gledao. Nikad nisam verovala da te stvari stvarno postoje danas, u civilizovanom društvu, kad su nam informacije o tome šta našoj deci treba tu, na dohvat ruke.
Moje starije dete imalo je divne vaspitačice. Toliko divne da sam nekad bila i ljubomorna na njenu ljubav prema njima. Kad se nisu videle mesec dana, jednoj od njih bacila se u naručje, stegla je i nije puštala ceo minut. Druga joj je sašila „skranči“ gumicu koju čuva i dalje i nosi u posebnim prilikama. Bezgranično sam im verovala i verujem i dalje.
I onda, kad takvi ljudi, koji se s ljubavlju bave decom i koji deci sve opraštaju, kažu ono što im je na duši, baš žaleći tu istu decu, onda shvatite da sve ono s početka teksta možda zaista i postoji.
Tako je baš jedna tih od vaspitačica mog deteta, žena sa sigurno dve decenije iskustva u radu s decom, komentarišući fotografiju majke koja vuče dete u školu, a koja je obišla domaći internet ovih dana, napisala:
„Najpre ne sede za stolom i u stolicama za hranjenje. Ne zna im se red dnevnih aktivnosti i niti jedne zdrave rutine nemaju.
Ležu prekasno, koriste kolica, cucle i pelene i do četvrte godine, ne hodaju, ne umeju da padnu i da se dočekaju.
Niko im nikada nije rekao „ne“, pa nemaju jasno postavljene granice ni za šta. Ne jedu voće, povrće, meso. Ne žvaću, kasno progovaraju, ne mogu da se fokusiraju, nezainteresovani su, nemaju osnovnih socijalnih veština. Nisu empatični, okrenuti su samo sebi jer im se svaka želja ispuni odmah, pre nego sto je i izgovore!
Prag stresa na bilo koju frustraciju, neprijatnost – ne poseduju. Radnih navika nemaju. Ne moraju da stignu na vreme niti na doručak u vrtiću, dolaze kad se „naspavaju“, najčešće posle svih vaspitno-obrazovnih aktivnosti unutar ustanove. Ne oblače se, ne skidaju se, ruke i šake ne koriste!
Sa porodicom provode jako malo kvalitetnog vremena. Izloženi su uglavnom ekranima!
I onda se pitamo što ga majka u školu vuče?!“
Vreme je da se svi zapitamo.