Ne tako davno, u doba kada nije bilo interneta i pametnih telefona, deca i njihovi roditelji često su vreme provodili igrajući igre za koje je bilo dovoljno imati samo papir i olovku, a za neke, poput kaladonta ili pantomime – čak ni to. Danas deca, ali i odrasli na svojim telefonima i uređajima često igraju igrice. Iako zajedno, u istoj prostoriji, usresređeni su na svoje uređaje i ne primećuju jedni druge. Igra je potrebna kako deci – tako i odraslima, ali zar nije lepše da se igramo jedni sa drugima umesto sa “mašinama“. Postoji mnogo zanimljivih društvenih igara koje bi trebalo sačuvati od zaborava.
Potapanje brodova je igra za dva igrača. Cilj igre je potopiti sve brodove svog protivnika. Za ovu igru potrebni su samo papir i olovka. Svaki igrač napravi svoju tabelu sa poljima (tabela obično ima 64 polja – 8×8). Kolone se obično označavaju slovima abecede (A, B, C, D, E, F, G, H), dok se redovi označavaju brojevima od 1 do 8.
| A | B | C | D | E | F | G | H | |
| 1 | * | |||||||
| 2 | * | |||||||
| 3 | * | |||||||
| 4 | * | * | ||||||
| 5 | * | |||||||
| 6 | ||||||||
| 7 | * | |||||||
| 8 | * |
Pre početka igre, svaki igrač postavi svojih osam “brodova“ – tako da drugi igrač ne vidi. Kada oba igrača rasporede svoje “brodove“, igra može da počne.
Prvi igrač obaveštava svog suigrača koje polje gađa. Na primer A-5, suigrač odgovara da li je pogodio ili promašio. U slučaju da je pogodio polje broda, ima pravo da pogađa još jednom. Ukoliko je promašio, onda je suigrač na potezu. Igra se završava kada jedan od igrača ostane bez svih osam “brodova“, a pobednik je onaj ko je sačuvao bar jedan svoj “brod“.
Zanimljiva geografija je igra koju mogu da igraju dva ili više igrača. Svako nacrta svoju tabelu sa sedam kolona za upisivanje sledećih pojmova:
DRŽAVA; GRAD; PLANINA; REKA; ŽIVOTINJA; BILJKA i PREDMET. Ovu igru mogu da igraju dva ili više takmičara. Način bodovanja zavisi od dogovora takmičara – 5 bodova ukoliko takmičari imaju isti naziv za neki pojam, 10 ukoliko su različite reči, ili 20 bodova za takmičara koji je jedini pronašao naziv reke, planine… koja počinje zadatim slovom. Početna slova zadaju takmičari naizmenično. Jedan od načina da se odredi slovo je da se ono nasumično olovkom “pogodi“ u nekom kucanom tekstu.
Kaladont je igra u kojoj prvi igrač kaže neku imenicu, a drugi igrač kaže drugu koja počinje na poslednja dva slova prethodne reči. Po pravilima ove igre, reč mora biti poznata i ne smeju se koristiti ni skraćenice, ni vlastita imena. Poželjno je da se reči ne ponavljaju – dve iste reči ne bi trebalo da se ponove u jednom krugu igre. Kraj igre je kada neko kaže reč na koju se ne može nadovezati druga (kaladont) i time postaje pobednik, on osvaja jedan bod i započinje drugi krug igre. U toku igre takmičar mora da vodi računa da ne izgovori reč koja se završava na – KA, jer tako pruža mogućnost drugima da ga pobede.
Pogađanje ličnosti – jedna osoba zamisli ličnost koja je poznata u svetu muzike, istorije, sporta ili bilo koje druge oblasti. Zagonetna ličnost se otkriva postavljanjem pitanja, a osoba koja je ličnost zamislila odgovara samo sa “da“ i “ne“. Ako onaj koji pogađa kaže ime zagonetne ličnosti, a nije je pogodio – onda je izgubio taj krug igre. Postoji i druga varijanta ove igre za koju su potrebni papirići i lepljiva traka. Svaki igrač svom suigraču zalepi na čelo ime osobe koju treba da pogodi. Na taj način, oba igrača postavljaju pitanja naizmenično, a činjenica da imaju zalepljene papire na čelu igru čini zanimljivijom i često izaziva smeh koji je, kao što svi znamo, najbolji lek.
Pantomima je verovatno najzabavnija igra pogađanja jer je za igranje pantomime poželjan što veći broj igrača. Igrači se podele u dva tima – jedan tim postavlja naziv nekog filma, dok grugi tim pogađa. Naziv filma se mora pogoditi u određenom vremenskom periodu – 5 ili 10 minuta što zavisi od dogovora obe ekipe.
Član jednog tima šapne članu suparničkog tima naziv filma koji treba da objasni. Naziv filma je tajna za sve ostale članove tima. U toku trajanja igre,
osoba koja pokušava da objasni naziv filma ne sme da proizvodi nikakve zvuke, niti da pomera usne ili pokazuje rukom na predmete. Ostali članovi tima mogu da postavljaju pitanja, na koja onaj koji objašnjava može da odgovara samo mimikom ili gestikulacijom – bez upotrebe reči.
Za ovu igru smišljeni su posebni znakovi ili signali. Na primer: domaći film – palac prema dole; strani film – palac iza sebe; broj reči u nazivu filma – prstima se pokaže broj reči, a onda i redni broj reči u nazivu filma koji se objašnjava. Ukoliko je neko iz ekipe blizu rešenja, vrti se rukama prema osobi koja je vrlo blizu rešenja.
Pored ovih igara, postoje još mnogo drugih. Svako od nas bi mogao da osmisli novu – čak i bolju. Zašto da ne?! Dovoljno je samo pustiti mašti na volju.
Potrebno je da povremeno ostavimo svoje telefone i kompjutere. Zaslužujemo da se opustimo, zabavimo i družimo. Tako ćemo, makar na kratko, zaboraviti na digitalizovani i virtuelni svet u kome sve više i više provodimo svoje radno, ali i slobodno vreme.
Priredila: Marina Raičević