Инклузија и инклузивно образовање су у нашем систему већ дуго присутни појмови. Већ при првом помињању код неког читаоца изазивају негативне, а код неких других позитивне асоцијације. То је сасвим у реду. На шта вас подсећају? Шта код вас покрећу?
Међу наставницима, али и родитељима, има много оних који су на својој кожи искусили да је инклузија много више од укључивања деце у редовну наставу. Осим тога, инклузија није само довођење детета у разред. То је за наставника пре свега прихватање себе, сопствених снага и слабости, то је преиспитивање па чак и промена става, то је изазов за све аспекте рада, то је спремност на несебично давање. Инклузија је и подржавање родитеља детета, оснаживање целог одељења и стварање нове динамике заједнице. Изазова има још много, ви, наставници, их можда и најбоље знате. Све у свему, постоје бројни припремни кораци и међукораци који нису тако видљиви.
Можда нисте имали добро искуство са увођењем инклузије, а можда је то баш моменат када сте доживели нежност давања и својим очима видели благодети подучавања из новог угла. Ово је текст за све вас.
Посебне потребе, развојне сметње, потешкоће, заосталост…
Ко су деца у инклузивном програму? Како их називате? Да ли користите изразе „посебне потребе“, „развојне сметње“ или „ментална заосталост“? Покушајте то да избегнете.
Ту сам да подсетим да то нису деца са посебним потребама. Њихове потребе нису посебне. Свој деци су многе потребе заправо заједничке. Потреба да буду на безбедном, да буду прихваћена, потреба да се допадну неком, да чују лепу реч и похвалу, да се шале и играју, као и све физиолошке и биолошке потребе. Замислите тинејџера који има 13 година. Са којом год да се тешкоћом бори или не, веома му је стало до тога да буде део групе, да буде позван у заједничку активност, да му се упути понеки осмех од стране групе. Начин на који ова деца изражавају потребе је само мало другачији, али потребе су исте. Можда им је само потребна подршка неког са стране у задовољењу тих потреба.
Такође, важно је рећи да то нису ни деца са потешкоћама у развоју. Не морају да припадају овој подгрупи. Нека деца су нажалост рођена са инвалидитетом или су га стекла несрећним околностима, али њихов развој говора, учења, памћења и емоционални развој су можда регуларни. Нека деца имају потешкоће у учењу или читању, док су им све друге функције очуване. Поједина деца наизглед немају потешкоћу или њихова потешкоћа није оком видљива. Просто су претрпела велику трауму и њихов емоционални свет вапи за подршком и оснаживањем. Потребна им је снага и разлог да наставе своју борбу, учење и рад на себи. Нека деца су одрасла без родитеља, нека деца потичу из социјално угрожених породица. А нека деца се боре са променама у свом понашању.
За све овакве и сличне промене НИЈЕДНО ДЕТЕ НИЈЕ КРИВО.
Дете наставља живот са њима и потребна му је подршка да настави.
Потреба за додатном подршком
Све што је речено о овој групи деце је само делић. Говоримо је веома широкој и шареноликој групи која је и сама пуна различитости. Управо због тога она се може назвати само једним именом: деца којој је потребна додатна подршка. То значи да не траже много, не траже ваше целокупно радно време и живот, њима је само потребна подршка да се изразе, да се ухвате за неког поузданог, да се крећу до циља, да уче и да буду виђени и уважени. Они то најчешће не могу сами. Потребни сте им Ви, отвореног ума и широког срца.
Када тако поставимо ствари, бива јасније како можемо да помогнемо. У наставку погледајте шта је оно што у учионици можете да урадите и тако олакшате и улепшате живот некоме ко то не може сам.
Прихватање у групи
Било да је у питању вртић или школа, предуслов је прихватање оне особе која је различита. Пошто смо у нечему сви различити, потребно је да се створи атмосфера међусобног прихватања, што је предуслов групне кохезивности. То значи да се међу децом не подстиче такмичење, него сарадња и заједнички допринос циљу или резултату. Такође, то значи да се вреднује свако другарско понашање. Наставник мора да обрати пажњу на то да не проналази увек истог кривца и ствара „жртвеног јарца“ нити да фаворизује и здушно хвали само исте ученике. Одрасли има велику одговорност и важну улогу: да учини да у ваздуху постоји уважавање међу децом. У то ће моћи да буде сигуран када види да деца могу да устају за потребе или права другог детета, да се међусобно поштују и да радо помажу једни другима.
Вредновање успеха
Да би се створила права инклузивна атмосфера где сви поштују једни друге, преиспитајте свој начин вредновања успеха. Како оцењујете? Шта је за Вас успех детета?
Оно што је највећа препорука је диференцирано оцењивање. То би требало да важи за сву децу у одељењу, а не само за децу која се образују по ИОП-у. Свако дете улаже онолико напора и напредује онолико колико је у складу са његовим могућностима и околностима. Због тога је поређење резултата међу децом погрешан пут. Важно је дететов резултат поредити искључиво са претходним резултатима и на тај начин пратити лични напредак, а не напредак у односу на друго дете. Ако сваком детету шаљемо поруку да вреди без обзира на то да ли је тренутно постигло успех или неуспех, оно неће изгубити самопоуздање. Да бисмо уопште говорили о мотивацији, почетни корак је вредновање дететове личности које не би требало да буде одређено постизањем резултата.
Обезбеђивање услова
На атмосферу прихватања утичу и физички услови. За децу у инклузивном програму они су важан показатељ тога да су они добродошли у вртићу, школи и у самој групи. Под тим подразумевамо физички приступ установи и учионицама (уколико им је кретање онемогућено или отежано), могућност да информације стигну до њих (ако су слепи, слабовиди, глувонеми), простор у ком се не могу повредити, додатно уплашити или у ком им се симптоми неће појачати.
Деци се на тај начин шаље порука да се о њима брине и да постоји воља околине да буду део заједнице. С друге стране, тако се остала деца и запослени у установи додатно сензибилишу и јачају свест о томе да је некоме у близини потребна додатна подршка.
Аутор: Тамара Костић, психолог образовања