Пре неколико дана у једном тексту осврнули смо се на инклузију у школама. Много читалаца јавило нам се са примерима из праксе, препознајући себе или једноставно делећи разочарења. Оно што су нам многи замерили је чињеница да се нисмо до сада бавили, или бар не довољно, темом инклузије у вртићима.
Јер, ипак, одатле све почиње. Наравно да почиње. И ту има још више проблема.
Шта закон каже
На папиру, све лепо изгледа. Србија је још 2009. године увела инклузивно образовање као обавезу. То значи да свако дете, укључујући и децу са потешкоћама у развоју, има право да иде у редовни вртић. Закон о предшколском васпитању и образовању јасно наводи да деца из осетљивих група имају приоритет при упису у државне вртиће.
Постоје прописи о томе како би све требало да функционише. У вртићу се формира инклузивни тим који чине васпитач, родитељ, стручни сарадник и дефектолог. Заједно праве индивидуални образовно-васпитни план (ИОП) за дете. Породица треба да буде партнер у свему. Систем предшколског образовања, како се наводи, треба да пружи додатну подршку сваком детету којем је потребна.
УНИЦЕФ истиче да висококвалитетне предшколске установе омогућавају остваривање многих права детета, а најважније је право на учешће. Инклузија у вртићима значи укључивање сваког детета, подстицање њиховог лидерства и међусобну подршку.
Теоретски – дивно. Практично? Хајде да видимо.
Реалност у пракси
Проблем број 1: Капацитети који пуцају по шавовима
Пре него што уопште почнемо да причамо о инклузији, морамо да кажемо једну основу ствар: у вртићима НЕМА МЕСТА. Према подацима Републичког завода за статистику, у школској 2024/25. години вртић похађа 235.344 деце. То звучи импресивно док не сазнате да је преко норматива уписано између 20.000 и 30.000 деце.
Шта то значи у пракси? Уместо прописаних 26 деце у припремној групи, имате групе које броје 35, па и више деце. У истој соби. Са једним или два васпитача који нису ни спремни ни обучени за такве услове рада.
Васпитачи са којима сам причала кажу да се адаптација деце дешава током целе године, што значи да се стално примају нова деца. А они који раде са децом, често иду на боловање од исцрпљености или стреса, што додатно усложњава ситуацију.
Проблем број 2: Листа чекања и апсурдна правила
Маја из Београда покушавала је да упише свог сина Лазара у вртић. Дете је рођено у марту, а она је апликацију предала када је имао годину дана – и одбијено је јер је био „сувише мали“. Када је дете нарасло, захтев јој је проглашен застарелим. Морала је да чека нову листу до септембра. У међувремену? Сналази се како зна и уме.
Систем уписа у Србији је организован тако да конкурси излазе у априлу, а деца почињу да иду у вртић у септембру. Ако је дете рођено у марту, чека скоро шест месеци након што напуни годину дана. За то време родитељи се довијају – најчешће мајке одсуствују са посла, плаћају бебиситерке, или прекидају каријеру.
Проблем број 3: Деца са посебним потребама – приоритет који остаје само на папиру
Закон каже да деца из осетљивих група имају приоритет при упису. Али у пракси? Родитељи деце са тешкоћама у развоју суочавају се са одбијањима, изговорима и препрека на сваком кораку.
Искуства су слична широм Србије, али и у региону. У Бањалуци, мајка трогодишње девојчице месецима безуспешно покушава да је упише у вртић. Одбијају је уз образложење да су дуге листе чекања или да немају довољно едукован кадар. У неким вртићима траже да из свог џепа плати персоналног асистента или „помагача васпитачу“ – иако деца са потешкоћама имају право на финансијске субвенције.
Једна мама из Србије чији супруг ради као асистент дечаку у вртићу каже отворено: „Ни он ни васпитачица нису обучени за тај рад. Све време испробавају, промашују и погађају.“
Проблем број 4: Недостатак стручњака
Синдикати предшколства годинама указују на проблем недостатка стручњака. Психолози, педагози, дефектолози? Нема их.
Логопед је надлежан само за говорну патологију, а шта је са децом са аутизмом? Са интелектуалним тешкоћама? Са оштећењима вида или слуха? Потребни су дефектолози различитих профила, али их нема у установама.
Сами васпитачи који раде у вртићима признају да за рад са децом са сметњама у развоју нису имали посебну едукацију током факултета. Додатне обуке организују саме установе, често спорадично и несистематски.
Проблем број 5: Финансирање које не прати обавезе
Разни министри просвете могу колико хоће да говори о инклузији као приоритету. Али ако нема новца за запошљавање дефектолога, ако нема новца за асистенете, ако локалне самоуправе плаћају стручне асистенте тек неколико месеци па пресушује новац – шта онда?
Родитељи су приморани да сами плаћају асистенте. Неки од њих дају отказ на послу да би ишли са дететом у вртић као лични асистенти. Неки унајмљују рођаке – као она девојчица о којој се у медијима говорило, а која сваки дан прати своју рођаку са посебним потребама, објашњава јој све, води је на одморе, проверава шта је записала. На крају месеца је исцрпљена. А шта је са њеним правом на образовање и нормално детињство?
Примери добре праксе постоје
Да не буде да је све црно. У неким вртићима, као ПУ „Др Сима Милошевић“ у Земуну, инклузија функционише. У њима је уписано око 80 деце којој је потребна додатна подршка од укупно 4.861 деце. Имају обучене васпитаче, стручни тим који ради заједно, континуирану едукацију.
Али то су, нажалост, више изузеци него правило. И чак и у тим вртићима стручњаци признају: „Није лако, али је управо подстицај раног развоја сваког детета у редовној вршњачкој групи оно што наш посао чини тако изазовним и важним.“
Статистика која је далеко од стварности
Још један проблем је и сама статистика. Према Републичком заводу за статистику, обухват деце припремним предшколским програмом је 97,8%. Али синдикати упозоравају да подаци уопште не одговарају реалности.
Само 50% деце узраста од три до пет и по година похађа неки од програма предшколских установа у Србији. У развијеним земљама Европске уније, тај проценат је 87%, са тенденцијом да порасте на 100%. Најгоре од свега, проценат уписа порастао је само код деце са највишим социоекономским статусом, док најсиромашнија деца – баш она којој би рани подстицај развоја највише значио – остају ван система.
Шта даље?
Инклузија у вртићима је, пре свега, питање политичке воље и финансирања. Не можете очекивати да систем функционише ако:
– Имате прекобројне групе у којима васпитачи једва стижу да брину о безбедности деце, а камоли да прилагођавају активности сваком детету
– Немате довољан број стручњака (дефектолози, логопеди, педагози, психолози)
– Родитељи морају сами да финансирају асистенте
– Локалне самоуправе плаћају подршку тек неколико месеци, па пресушује новац
– Нема правог система праћења и контроле да ли се законске обавезе поштују
Такође, потребна је едукација свих актера – васпитача, родитеља, али и деце. Инклузија не значи само ставити дете са сметњама у развоју у групу са осталима. Она значи створити окружење у којем ће свако дете напредовати према својим могућностима, добити подршку која му је потребна и осећати се прихваћено.
Закључак
Инклузија у вртићима у Србији је тренутно више експеримент него стратегија. Има лепих речи у законима. Има прописаних процедура. Чак и примера добре праксе.
Али у највећем броју случајева, родитељи деце са посебним потребама остају сами. Боре се са одбијањима, са недостатком информација, са финансијским оптерећењем. А њихова деца остају без основног права – права на рани подстицај развоја у инклузивном окружењу, који им може донети много користи.
Питање је да ли држава то разуме. И да ли јој је заиста стало.
Ако имате искуства са инклузијом у вртићима – позитивна или негативна – поделите их. Ваш глас може помоћи да се ствари промене.