Прва родитељска реакција на несташлук детета је обично погрешна, посебно ако се ради о неком вршњачком сукобу. Ми их често и учимо да се „бране мушки“ никоме не праштајући ништа и не попуштајући никад. Ретке су појаве родитељске опомене и доброг савета у таквим случајевима. Једноставно, не желимо да чујемо лоше вести о свом детету, оно је за нас најбоље и увек у праву. Што пре променимо став и почнемо да промишљамо, трезевено и одговорно, поступке своје деце, разговарајући стрпљиво са њима, без закључивања унапред, моћи ћемо све да поставимо на здраве основе.
Врло је важно чувати се претеране строгости и мишљења да је наше дете увек криво за све, али и тога да мислимо да је само наше дете увек у праву. Потребно је да задобијемо поверење свога детета како би у нама видело некога ко му стварно жели добро, и онда кад му нешто не одобравамо. Дуг је и тежак ово пут, али једини могући начин добре животне реализације. Реално сагледавање и прихватање без идеализовања је овде битно и потребно. Када на време схватимо да постоје код нашег детета одређене лоше навике које производе понашање према другоме, које није умесно и примерено, постоји добра нада да ћемо успети да све померимо на боље.
Није нимало лако да прихватимо да је наше дете учинило нешто лоше, то не годи нашој родитељској сујети. Али, није време за то, разумимо да је дете у неком проблему, трагању и лутању, помозимо му да препозна пут, а не будимо помагачи безнађа и беспућа. Баш због тога што га волимо, покушајмо да нађемо најбољи могући начин да му помогнемо, знајући да неумесна строгост, као ни бесмислена попустљивост, нису добар начин саобраћања слободних и одговорних личности. Проблем је лакше решив ако се препозна већ у почетку, много је теже решив ако потраје, и због тога је веома важна правовремена и исправна реакција.
Родитељи често одлажу суочење са стварношћу неприхватањем конкретних чињеница, не знајући да тако ризикују много већу трагедију. Ако се детету на време не скрене пажња на то да сукоб не доводи до решења, да је насиље над другим лош поступак, тим нечињењем постајемо саучесници његовог даљег промашаја. Није нимало лако обуздати младалачку суровост, али је битно и потребно, а најбољи могући начин је покретање добре стваралачке динамике. Непрестано треба децу поучавати да буду ствараоци, а не неко ко робује људима и идејама, ко посматра и навија до острашћености.
Треба их учити да стварају дајући себе и од себе несебично, а не само да троше неодговорно. Научити дете да се правилно суочи са другим и другачијим, да буде изнад супарничких интереса и партнерских релација, спремно на компромисе и договоре. То почиње од најбезазленијих игара, давања другој деци од онога што имају, да разумеју да је потребно поделити са другим, а не само узети за себе. Често се ово заборавља, и несвесно однегујемо себичне јединце, који умишљају да сви морају да се понашају сходно њиховим захтевима и потребама, а ако неће онда је сукоб неминован и насиље извесно. Да, од малих ногу се то ствара и умножава, не догађа се одједном, зато је веома важно знати укротити дечју самовољу и покренути стварну стваралачку слободу.
Протојереј-ставрофор др Љубивоје Стојановић
http://www.prijateljboziji.com/