Приврженост: Да ли је мајка заиста кључна особа за развој детета?

27 маја, 2022

Западни модел одгајања деце полази од тога да је мајка или да су родитељи кључне особе за развој детета. Али у стварности то баш и није тако.

„Мама је најбоља!“ Таква парола могла се видети у рукама зрелих мушкараца на фудбалском стадиону. Веза између детета и мајке сматра се посебном основом у развоју човека, јер она помаже да се створи основно поверење према околини.

И један и други родитељ може, наравно, да створи посебну везу са својим дететом. Али посебно слика брижне мајке и присна веза мајке и детета која из тога настаје урезала се у колективну свест на Западу, пише ДW, преноси Н1 Загреб.

Веза у раном детињству

Сигурно има и мајки које нису брижне и нема свако добар однос са својом мајком, али уопштено мајка важи за особу која од почетка дете штити, од првог телесног контакта, такозваног “бондинга”, одмах након рођења.

Нарочито мајка осећа потребе детета, ту оно нађе утеху, ту је сигурно.

“Мајка је једино биће на свету које те воли и пре него што те упозна”, утврдио је швајцарски педагог Јохан Хајнрих Песталози још крајем 18. века.

Ова метода одгоја, у којој је пре свега мајка целог живота најважнија особа којој је дете привржено и која се заузима за све потребе детета, има зачетак у теорији привржености. Ту теорију је развио британски психоаналитичар и дечји психијатар Џон Болби. Нарочито на Западу та теорија се сматра златним стандардом методе одгоја.

Болби је системски истраживао сирочад која су због одвајања од мајке имала недостатке у развоју. Код бројних ученика упадљивог понашања и младих крадљиваца он је утврдио да је рано дошло до кидања везе са мајком. У својој књизи “Приврженост – Анализа односа мајке и детета” коју је објавио 1969. бавио се не само сметњама него и позитивним факторима односа мајке и детета.

Утеха код особа којој смо привржени

Према теорији привржености, особа којој је дете привржено је она особа коју дете тражи, на пример, кад падне са љуљашке или за којом дете плаче у случају раздвајања, каже психијатар за децу и младе Карл-Хејнц Бриш, који је заговорник теорије привржености.

Таква присна веза настане отприлике за годину дана, каже професор на Парацелзусовом медицинском приватном универзитету у Салзбургу.

Приврженост према тому значи дуготрајна емоционална веза са одређеном особом, која је незамењива. Дете тражи њену близину и помоћ кад осећа бол, страх или тугу и не може самостално са тим да изађе на крај.

Међу особине особе којој је дете привржено припада осетљив карактер, који реагује на емоције детета, каже Бриш. Није довољно само да заједно проводити време. Само онај ко се за њега брине може да утеши дете које плаче. Тек тада особа којој је дете привржено делује према његовим потребама.

Да ли теорија привржености увек важи?

Хајди Келер, психолога на Хебрејском универзитету у Јерусалиму, у својој књизи “Мит теорије привржености” критикује поимање на Западу да би теорија привржености требало увек да важи.

У бројним културама није уобичајено да о детету брину само родитељи, велику улогу у одгоју играју и рођаци, баке и деде, браћа и сестре, али и комшије. У бројним културама за одојчад и малу децу брину групе повезане родбинским и другим односима, каже Келер.

Она је као професор психологије десет година истраживала како деца одрастају у различитим културама. Због тога је боравила у афричким земљама, у Индији, Јужној Америци, САД, Европи и на Блиском истоку. У великим градовима и забаченим селима.

Пресудно за емоционално здрав развој је да дете у детињству добије довољно љубави и пажње од особе којој је привржено. А то не мора увек да буде мајка или родитељи. Веома је важан контакт са другим особама како би се развиле социјалне способности. Од тога деца само профитирају, каже Келер.

Осим тога, стална доступност и потреба да се стално удовољи жељама детета може код неких жена да изазове исцрпљеност, додаје Келер.

Резултати дугорочне студије

Келер указује на дугорочне студије америчких психолога Еми Вернер и Рут Смит које су 40 година пратиле стотине деце, која су била рођена 1955. на острву Каваји, Хаваји.

Трећина деце је одрастала у тешким породичним односима или сиромаштву. Али, упркос томе та деца су се успешно развијала и без упадљивог понашања. Разлог је, према студији, то што су та деца била привржена својим вршњацима, комшијама, учитељима или усвојитељима, а не мајци или оцу.

Приврженост нема везе са родбинским односима
“Код избора својих родитеља човек не може да буде довољно опрезан”, написао је иронично психолог Пол Вацлавик, јер бројна психичка обољења имају узрок у раном детињству и особама којима су деца привржена. То не морају увек да буду мајка или отац.

И психијатар за децу и омладину Карл Хејнц Бриш потврђује да деца постављају приоритете и најчешће имају једну или две особе којима су привржена.

“Деца по правилу дају предност оному ко је према њима пажљивији”. То не морају увек да буду мајка и отац, то могу бити и друге особе.

Он додаје да приврженост “нема везе са биолошком сродношћу”. Научно није доказано да су деца више привржена крвним сродницима, пише DW.

DW, Н1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама