Osnovci, kao društvena grupa, možda su doživeli i najveći udar pandemije na mentalno zdravlje. Najmlađi su prebačeni na onlajn nastavu još od prethodne godine, a u novu školsku godinu krenuli su pod izmenjenim uslovima fizičke distance, a onda su ponovo vraćeni pred ekrane računara i televizora.

Da je ovo teško uticalo na mališane svedoči i piholog Lidija Maksić. Ona kaže da je situacija poprilično zabrinjavajuća kada su anksiozno-depresivna stanja u pitanju, kao i panični poremećaj kod dece osnovnoškolskog uzrasta, čak toliko da praktično svake nedelje ima bar po dvoje dece koja traže pomoć.

– Deca imaju glavobolje, povraćaju i žale se na bol u stomaku i onda kada lekari ne mogu da utvrde nijedan fizički razlog zašto se mališani osećaju tako, tada se obrate psihologu za pomoć. Sve je više i poremećaja u ishrani i gušenja hranom, opet bez fizičkih uzroka. Meni sve više dolazi dece u pratnji roditelja uzrasta od prvog do osmog razreda osnovne škole i mi stvarno moramo da se uzmemo u pamet i da više vodimo računa o mentalnom zdravlju, a ne samo fizičkom – kaže Maksićeva.

Strah prenet od roditelja

Ona objašnjava da su uzorci ovoga najviše jer deca osećaju strah, što na sopstvenoj koži, što prenet od roditelja, a tu je i svaki vid socijalne izolacije.

– Strah od bolesti, strah od smrti i strah od gubitka bližnjih. Nedostatak komunikacije s vršnjacima, izolacija, nedostatak uopšte socijalnih kontakata čak i u okviru porodice – sa bakama i dekama, izostajanje kretanja i svega onoga što čini jedno zdravo odrastanje svega, toga sada nema i utiče na psihičke poremećaje – objašnjava psiholog.

Maksićeva kaže da dete ne mora biti izloženo jednom stresnom događaju koji će uticati na njegovo zdravlje, već i dugotrajno izlaganje raznim stresogenim faktorima baš kao što je pandemija.

– Izloženost strahu i bombardovanje informacijama o broju zaraženih i umrlih ostavljaju u manjoj ili većoj meri posledice kod dece. Mališani su tome izloženi svakodnevno. Tema smrti je teška za obradu u psihološkom smislu i za odrasle ljude, a kamoli za decu – priča Maksićeva, i dodaje da su kod starijih osnovaca najveći problem neizvesnost i zabrinutost za dalje školovanje.

Psiholog Nikolina Milosavljević potvrđuje da je primetan broj dece sa ovakvim vidovima poteškoća i dodaje da je razlog između ostalog leži i u tome što su deca usmerena isključivo na roditelje, a tu je i dosada, koju najmlađi teško podnose. Takođe, mališani imaju slabo izgrađene ili nemaju uopšte „odbrambene mehanizme“ zahvaljujući kojima bi prebrodili ovako izazovnu situaciju po mentalno zdravlje.

– Ako ih podele u školi tako da drugari i drugarice s kojima su imali ranije bliske odnose su u različitim grupama, oni nekako gube kontakt upravo zbog toga što se ne viđaju kao ranije. Tako da sve to dovodi do pojave anksioznih simptoma – kaže Milosavljević.

Neraspoloženost i razdražljivost

Osim fizičkih simptoma, kao što su glavobolja ili povraćanje, i zbog kojih roditelji prvo potraže savet pedijatra, Milosavljevićeva kaže da se kod dece mogu prepoznati i neki drugi indikatori koji bi trebalo da alarmiraju starije da dete ima neki problem.

– Ako pričamo o depresiiji, neraspoloženost i razdražljivost su prvi simptomi. Takođe, predugo spavanje, odnosno poremećaj spavanja, zato što kod neke dece imamo da malo spavaju, a kod nekih da spavaju mnogo više nego što je uobičajeno. Poremećaj apetita je takođe jedan od indikaora. To su fiziološki parametri koji ukazuju da nešto nije u redu sa detetom. Javljaju se i problem s koncentracijom i teško praćenje školskih obaveza. S tim da deci sada škola pada u drugi plan jer je jako teško pratiti onlajn nastavu. To je za njih neka vrsta privida školovanja gde deca ne mogu da naprave granicu da su i kod kuće, ali i da uče u toj atmosferi. Dakle, ukoliko dete ima manjak koncentracije i motivacije za učenje i neki fiziološki parametri su promenjeni, onda već možemo da posumnjamo da postoji neki problem – objašnjava naša sagovornica.

„Patos vreme“ leči probleme

Način na koji bi roditelji mogli da zaštite svoja čeda i da spreče nastanak ozbiljnih psihičkih poremećaja, Milosavljevićeva kaže da je to „patos vreme“.

– Preventiva za bilo kakve mentalne probleme kod deteta je uvek povezivanje sa njim. Dakle, deca sada imaju potpuno drugačiji način socijalne komunikacije, jer sada to rade preko društvenih mreža i raznih komunikatora kao što su „Vajber“ i „Vacap“. Moja preporuka je da se roditelji povezuju na onaj način na koji se deca sada povezuju sa svojim vršnjacima. Oni se sada sa svojim drugarima povezuju tako što gledaju „Jutjub“ kanale ili na primer igraju igrice. Treba upravo to uraditi – sesti sa svojim detetom i igrati igricu ili gledati „Jutjub“ i razgovarati o tome šta mu je tu zanimljivo ili šta mu se sviđa. Kada govorimo o deci mlađoj od deset godina, igra može mnogo da pomogne. Uvek možete da uzmete lutkice ili automobilčiće i da se igrate sa detetom. Ja to zovem „patos vreme“. Bukvalno, sednete na patos i igrate se sa detetom onoga što ono voli. Za decu od devet do 11 godina roditelji bi mogli da igraju neke društve igre sa njima, a tada već počinju da budu zainteresovanija za igrice i neke aplikacije – objašnjava Nikolina Milosavljević, i dodaje da na taj način, osim povezivanja, roditelj može lakše da kontroliše to što dete prati i na nenametljiv način da da detetu svoje mišljenje o tom sadržaju.

Psiholog Maksić napominje da bi roditelji u ovoj situaciji trebalo i da ograniče deci pristup medijima, ali i da povedu više računa o fizičkoj aktivnosti dece.

– Najbolje bi bilo da roditelji ugase televizor kada se spominju ti dnevni izveštaju s velikim brojem zaraženih i umrlih, a da te informacije prate isključivo na svojim mobilnim telefonima ili računarima. Ne smemo zaboraviti i da je kretanje jedna od osnovnih ljudskih poruka poput hrane ili spavanja. Zato je važno da izvedemo decu u šetnju. Nije važno da li dete nešto trenira, bitnije je da izađe na svež vazduh i da se kreće – zaključuje Maksićeva.

Izvor: Blic