Науче да читају са 2 године, свирају Бахове композиције са 4, науче сабирање и одузимање са 6 и течно говоре стране језике до осме године. Њихови школски другови дрхте од зависти; њихови родитељи се радују добитку на лутрији. Али да парафразирамо Т. С. Елиота, њихове каријере обично се не завршавају праском, већ цвиљењем.
Изванредно надарена деца ретко постају одрасли генији који мењају свет.
Претпостављамо да им недостају социјалне и емоционалне вештине да би функционисали у друштву. Међутим, када погледате доказе, ово објашњење није довољно: мање од четвртине надарене деце има социјалне и емоционалне проблеме. Велика већина је подједнако добро прилагођена како друштвеним дешавањима тако и оном у чему су најбољи – такмичењима.
Надарени уче да свирају величанствене Моцартове мелодије, али ретко састављају своје оригиналне партитуре. Своју енергију усредсређују на коришћење постојећих научних сазнања, а не на стварање нових. Они се прилагођавају кодификованим правилима, уместо да измишљају своја. Истраживања сугеришу да најкреативнија деца не постају миљеници наставника и своје оригиналне идеје задржавају за себе.
Када одрасту, многи вундеркинди постају стручњаци у својим областима и вође у својим организацијама. Ипак, „само део надарене деце на крају постану револуционарни ствараоци када одрасту“, говори психолог Елен Винер.
Већина вундеркинда никада не успе у томе. Своје изванредне способности примењују блистајући на својим пословима, не излазећи из зоне комфора. Они постају лекари који лече своје пацијенте не борећи се да поправе лош медицински систем или адвокати који бране клијенте од неправедних оптужби, али не покушавају сами да промене законе.
Шта је онда потребно да се одгоји креативно дете?
Једно истраживање упоређивало је породице деце која су у свом школском систему оцењена међу најкреативнијих 5% са онима који нису били несвакидашње креативни. Родитељи некреативне деце имали су у просеку шест правила која су деца морала да поштују, као што су распореди за домаће задатке и време за спавање. Родитељи високо креативне деце имали су у просеку мање од једног правила.
Креативност је можда тешко неговати, али је лако осујетити
Не инсистирајући на правилима, родитељи су подстицали своју децу да мисле својом главом. Они су имали тенденцију да „истичу моралне вредности, а не одређена правила“, извештава психолог са Харварда Тереза Амабајл.
Међутим, чак и тада родитељи нису наметали деци своје вредности. Када су психолози упоређивали најкреативније америчке архитекте са групом високо квалификованих, али неоригиналних вршњака, било је нешто јединствено у вези са родитељима креативних архитеката: „Акценат је стављен на развој сопственог етичког кодекса“.
Да, родитељи су подстицали своју децу да теже изврсности и успеху – али такође су их подстицали да пронађу „радост у послу“. Њихова деца су имала слободу да пронађу сопствене вредности и открију сопствена интересовања. И то им је омогућило да постану креативни одрасли људи.
Када је психолог Бенџамин Блум водио истраживање порекла светски познатих музичара, уметника, спортиста и научника, сазнао је да њихови родитељи нису ни сањали да одгајају децу супер-звезде. Нису им наређивали нити их третирали као робове. Они су одговорили на суштинску мотивацију своје деце. Када су њихова деца показала заинтересованост и ентузијазам за неку вештину, родитељи су их подржавали.
Врхунски пијанисти нису имали елитне учитеље од кад су проходали; њихове прве лекције долазиле су од инструктора који су случајно живели у близини и учинили учење забавним. Моцарт је пре поласка на часове показивао интересовање за музику, а не обрнуто. Мери Лу Вилиамс је научила да свира клавир сама; Исак Перлман је почео самог себе да учи да свира виолину након што је одбијен у музичкој школи.
Чак и најбољи спортисти нису имали боље услове од својих вршњака. Када је тим др Блума интервјуисао тенисере који су сврстани у најбољих 10 на свету, према речима Џери Сајнфилда, они нису почели да тренирају од када су проходали. Мало њих се суочило са интензивним притиском да усаврше игру попут Андреа Агасија. Већина тениских звезда се сетила једне ствари код својих првих тренера: учинили су тенис забавним.
Шта, дакле, мотивише људе да хиљадама сати вежбају неку вештину? Најпоузданији одговор је страст – откривена природном радозналошћу или негована кроз рана пријатна искуства са неком активношћу или многим активностима.
Докази показују да креативни допринос зависи од ширине, а не само од дубине нашег знања и искуства. Освајање Нобелове награде не значи бити генијалан ум, већ бити свестран. У односу на типичне научнике, 22 пута је већа вероватноћа да ће добитници Нобелове награде моћи да наступају као глумци, плесачи или мађионичари; 12 пута да ће писати поезију, драме или романе; седам пута да ће се бавити уметношћу и занатима; и двоструко већа вероватноћа да ће свирати неки инструмент или компоновати музику.
Нико не приморава ове генијалце да се баве уметничким хобијима. То је одраз њихове радозналости.
„Теорија релативитета ми је пала на памет због интуиције, а музика је покретачка снага ове интуиције“, размишљао је Алберт Ајнштајн. Мајка га је уписала на часове виолине у петој години, али није био заинтересован. Његова љубав према музици родила се тек када је био тинејџер, након што је престао да иде на часове и налетео на Моцартове сонате. „Љубав је бољи учитељ од осећаја дужности“, рекао је.
Чујете ли то, драги родитељи? Не можете програмирати дете да постане креативно. Инсистирајте на томе да ваше дете постигнете одређену врсту успеха и најбоље што ћете добити је амбициозни робот. Ако желите да ваша деца на свет донесу оригиналне идеје, треба да им омогућите да следе своје страсти, а не ваше.
Приредила: Јасмина Ђуровић