Šta je važno da kažete svojoj deci pre nego što krenu na prvo zimovanje ili letovanje sa učiteljicom ili vaspitačicom

17 januara, 2022

Sa pet godina je moja ćerka prvi put otišla sa vaspitačicom na zimovanje. Sa šest drugi put. Sad, sa skoro osam godina, dok ovo kucam, ona je sa učiteljicom na zimovanju.

Od rođenja je bila prilično vezana za mene jer u jaslice gotovo da nije ni išla, možda svega jedan mesec. Dojila sam je i noću baš dugo, pa nije mogla da prespava bez mene, a prvi put je kod bake ostala celu noć kad joj se rodio mlađi brat. Imala je tad 2,5 godine i na tu noć smo je pripremili, koliko je moglo u tom uzrastu.

Foto: Canva

Ono što zapravo želim da kažem je da je ona dete na čijem se osamostaljivanju od roditelja nikad nije radilo. Dopuštali smo joj, sve vreme, da ona vodi na tom putu, izuzev u situacijama kad nije bilo drugog izbora, a i to bismo joj strpljivo i detaljno objasnili.

Pročitajte i: Samostalno dete – mali trikovi koji će mnogo pomoći

Tada, sa pet godina, na zimovanju s vaspitačicom ostala je sedam dana. To je bio prvi put da negde odlazi na duže od 24 sata. Bilo je dva ili tri noćna buđenja i malo plakanja, ali poznajući je, to sam očekivala. Ipak, odluka da na zimovanje ode bez nas bila je samo njena. Sa osmehom je ušla u autobus, sela pored drugarica i mahala nam dok je autobus kretao.

Drugi put je bilo još lakše. Dane je odbrojavala do polaska i kad su njene najbolje drugarice odustale od putovanja, slegla je ramenima i rekla: “Pa, šteta.” Nije joj padalo na pamet da i ona odustane.

Treći put se ni ja nisam setila da je slikam prilikom polaska, toliko nam je to već postalo normalno.

Kako je, onda, dete koje niko nije osamostaljivao – samostalno?

Pa, baš zbog toga. Kao što dete ne treba da prohodavate, već će ono to samo, svojim tempom, onako kako je priroda odredila, baš tako ide i sa osamostaljivanjem – prirodno. Ovde, naravno, govorim o odvajanju dužem od nekoliko sati. I moramo izuzeti one situacije koje nam je nametnuo način života, a gde mnogi roditelji nemaju drugog izbora, već decu na osam sati od sebe moraju da odvajaju svakog dana, već kad napune godinu dana.

Kad je reč o dužem odvajanju koje podrazumeva i da dete prespava noć s nekim drugim, pre uzrasta u kom dete o tome može da odluči samo – nemojte to raditi, ako ne morate.

Zašto? Zato što je jedini pravilan put osamostaljivanja onaj koji odredi dete. Ako zna da vas ima, da ste tu, da ćete se, kad mu zatrebate pojaviti baš vi, a ne neko drugi, ono će osećati sigurnost. Neće morati da se grčevito za vas drži jer – vi ste tu, za to ne mora da brine.

I da se vratim na priču o svom detetu. Svaki put kad bi kretala na zimovanje, neposredno pred put, za doručkom, rekla bih joj sledeće:

“Ideš tamo s drugarima da se dobro zabaviš. Biće kliskanja, sankanja, grudvanja, maskenbala, diskoteke. Ostaješ sedam dana, ukoliko ti je lepo. Ako nije, mi za tri sata možemo da stignemo po tebe. O tome ne moraš nikad da brineš.”

To je ta sigurnost. Mama i tata su tu. Doći će po mene ako mi to bude potrebno. Tako je i sa sitnim koracima osamostaljivanja. Kad je oslonac iza vas, osećate se sigurno i ne morate ga koristiti. Kad ga nema, tlo pod nama ume da se zaljulja.

Šta mislite, da li nas je ikad do sad pozvala i da li je tražila mamu i tatu dok je na zimovanju?

A. Cvjetić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama