Извини што сам галамила на тебе

април 23, 2019

Рекла бих ти: Нећу више никад, као што ти кажеш мени, али обје знамо да хоћу.

Извини што сам галамила на тебе зато што сам пет пута покушала да остварим комуникацију с тобом, а ти ме игнорисала, а шести пут је тон сам отишао горе и нисам га могла зауставити.

Извини што сам галамила на тебе, јер ти се ручак није допао. Признаћу ти, ево сад, јер свакако ово дуго нећеш моћи прочитати, ни мени се некад ручак не допадне. Али ја сам велика па на мене нико не галами. Као да је та “великост” нешто.

Извини што сам галамила на тебе из свих оних разлога којих се више ни сјетити не могу, а ти их се сигурно сјећаш, јер кад галамим на тебе ти ме гледаш оним бамби погледом и кажеш ми: Нећу више никад.

А знаш шта? Знам да хоћеш. И нека ћеш.

И знаш шта још?

Ја понекад галамим на тебе јер сам просто немоћна, јер бих умјесто да смислим и избалансиран и укусан и здрав оброк, док ме руке моје боле, можда вољела да читам књигу, не о родитељству, већ о неким далеким свјетовима. А за то ти ниси крива.

Понекад галамим на тебе, јер ако загаламим на твог тату он ће учинити да се осјећам као вјештица која “нешто бронда”, а често ми се то не да. Па ми ти налетиш с неком ситницом и то просто излети из мене.

Понекад галамим на тебе, јер не могу више. Јер бих некад вољела да живим у пећини. Знам, довела бих и тебе у ту пећину.

Извини што галамим на тебе кад ме наљуте други људи, кад наљутим саму себе, кад дозволим да очекивања која имам од тебе буду потпуно нереална.

Истина је, понекад нисам баш нека другарица, како ми ти кажеш.

Али се трудим. Трудим се да увијек имам на уму да би требало, не само ја, већ сви, да од ваших малих глава, чупавих и блесавих, престанемо да имамо очекивања која ни сами не бисмо могли испунити. А гле колико смо старији.

Па ни мени се не једе увијек!

Не буде ми се на неким мјестима, иако то ситуација захтијева!

Не устаје ми се ујутру одмах из кревета.

А и ти и ја смо – људи.

Трудим се да у тренутку, у дијелићу секунде, препознам да за моју живчаност ниси крива ти, иако понекад и јеси, али галама свакако не ријешава ништа.

Необлачење јакне, мањак апетита, спорије спремање за игралиште, жеља за још једном епизодом Патролних шапа – па ништа то није за љутњу, зар не?

Даћу све од себе да увијек будем она твоја мајка која у 95% ситуација разговара с тобом као једнаком себи, са свом оном одговорношћу коју свака моја ријеч, сваки мој потез, свака моја акција има на твој предивни, бујни ум.

Поправићу и оних 5% пукотина, залијепити их твојим осмијехом, и нећу дозволити да висок тон кроз њих прође.

Јер нас двије се свакако чујемо, чак и кад само једна крај друге дишемо, зар не?

Јер, како ти кажеш, моје трогодишње чудо: Мама, то се свакоме може десити.

Пише: Бранкица Раковић

Извор: Лоламагазин

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама