Извините.
Извините ви, млади људи, којима сам предавала и којима предајем, сви ви „миленијалци“, генерације икс, ипсилон, зед, како вас све већ називају.
Извините и моја децо, Соња, Ранко и Никола, и пренесите моје извињење својим другарима, својој генерацији.
Мислила сам да су деца из године у годину све гора. Искрено сам веровала да ми нисмо били такви, да су ови сада најгори. Мислила сам да су нове генерације измислиле нерад, незаинтересованост, непоштовање ауторитета, дрскост, вршњачко насиље, одавање пороцима већ у основној школи, све што ми „нисмо радили“.
Професор сам у средњој школи већ скоро 25 година, и сваке године сам била све више разочарана оним што видим. Сада се извињавам, јер ништа од тога није истина. Ми смо били још гори.
Плакала сам ноћима кад год бих открила да неко дете из генерације моје деце пуши, пије или краде. Знам их од кад су кренули у школу, са некима су моја деца ишла у јаслице, сви су били слатки, буцкастих образа, са плишаним медом испод руке, како сад пуше и пију? Тако млади?
Чинило ми се да су деца из окружења у којем мојих троје расту још гора од ових којима ја предајем. Приче о малтретирању и понижавању другара су ми биле нож у срце. „Како дође до тога да једно дете буде толико несрећно да крене да малтретира друго, а остала деца му се придруже? Како то да гледају ко има какве патике, јакну или мобилни телефон? Где су они храбри витезови из моје школе, који би заштитили слабијег?“ размишљала сам.
Међутим… Продала сам породичну кућу, и кад сам, пред исељење, превртала пуне кутије свезака, разгледница, исцепаних биоскопских и возних карата и свакаквих успомена од људи од којих већина више није ни жива, нашла сам свој дневник. Имам и из основне и из средње школе, све до петог разреда писала сам скоро сваког дана, онда све ређе. И читала сам, страницу по страницу, плакала сам и смејала се, звала сам куму да јој прочитам делове, ишле смо заједно у разред свих дванаест година, и питала да ли се она сећа тих свих ствари. Кад је чула сетила се, иначе, каже, све то је потпуно обрисала. „Амнезија“, каже она.
Само да нагласим – ја сам била вуковац током целог школовања, у мој разред су ишла деца која су данас професори на факултетима, који су докторирали у Америци, књижевници и лекари. Има и оних других, наравно, али хоћу да кажем – нисам била у разреду са неким олошем баш. Ипак, свака страница мојих дневника ме је запањила.
Читала сам како је било кад је умро „највећи син наших народа“, и како нам је учитељица за домаћи дала да напишемо састав на тему „Умро је друг Тито“. Ја сам мами рекла да не знам шта да пишем јер не осећам ништа, да би ми било лакше да ми је умрла баба јер бих знала бар да почнем, овако не знам, и мама је рекла да то не смем да говорим, и написала састав уместо мене.
Да ме је неко питао да ли су моји родитељи икад, ИКАД, радили домаће задатке уместо мене, рекла бих да им то није падало на памет, и да је то тековина модерног доба и прављења од здраве и нормалне деце неспособних људи.
Међутим, у дневнику сам још на неколико места прочитала да је цела породица била активно укључена у те работе, чак ми је објављен рад у часопису „Дечија искра“ који је од почетка до краја написао мој брат. Чисто да се разумемо, заборавила сам да ми је рад уопште био објављен, а причу о аутору нарочито!
Читајући дневник, подсетила сам се Милорада, понављача, који је из братове генерације дошао у моју, право у мој разред, и од нас направио најнемирнију гомилу дивљака. Описала сам како смо сви правили дуваљке од фломастера, како су лоптице од папира летеле по учионици за време часа, како су се наставници нервирали, а нарочито наставница руског коју је Милорад папирићем погодио право у око.
Нашла сам прилично детаљне описе како су дечаци почели да хватају девојчице за груди у седмом разреду, како се тачно знало којима то смеју да раде а којима не. Мени се завртело у глави када је једна мајка на родитељском састанку у седмом разреду код мог старијег сина рекла да то раде њеној девојчици, звала сам пријатеље да се згражавамо заједно, питала брата да ли су и они то радили, рекао је да им није падало на памет. „Тако сам и мислила!“ одговорила сам му. „У основној школи то нико никад није радио, у средњој можда…“
У мојим дневницима, већ од шестог разреда, часови су описани као четрдесет пет минута забаве, урлања, дописивања, понекад сам бележила како наставници по десет минута стоје чекајући да се смиримо, и онда демонстративно напусте час и доведу разредну или директора. Потпуно сам заборавила ту њихову немоћ, и то наше дивљање. Када сам то видела у школи где радим, тврдила сам да је за нас наставник био ауторитет, и кад те само погледа ти станеш као укопан. Због свега тога се извињавам.
Мој друг из школе и дан-данас вуче надимак „Друштвена имовина“ јер је био дебео, па су рекли да је он свиња у друштвеној имовини. То је сад човек од педесетак година, и кад га сретнемо, нико га не ослови именом, и он је навикао. „Где си, Имовино?!“ кажемо кад га видимо. Са њим смо се дружили само кад смо хтели да га понизимо, да му се смејемо. Осим тога, дневник ме је подсетио на Тамару из мог разреда, коју је Невенка из суседног, без било каквог очигледног разлога, шамарала и пљувала, и са којом нико није хтео да се дружи. Кад је то открила наша разредна, Невенка је добила укор наставничког већа, и двојку из владања.
Наравно, не сећам се, али у дневнику сам записала да је пионирски руководилац окупио сву децу у свечану салу и рекао да је неко у WC-у нацртао кукасти крст, и подсетио нас на то колико Југословена је страдало од тог кукастог крста. Затим је дошао директор, и одредио троје који су добили задатак да префарбају тај зид, и рекао да је боље за нас да више никоме не падне на памет таква глупост.
Читајући даље, подсетила сам се и како смо избегавали Анису, тврдећи да је прљава и вашљива, па је разредна звала све наше родитеље и молила да обрате пажњу, да је Аниса пореклом из Румуније, и да је важно да деца од најмањих ногу поштују националне мањине, и питала се да ли је одбацивање те девојчице било на националној основи. Читала сам, као да се то дешавало у неком другом граду, а не у мом разреду, како је Јованка писала спрејом за кола увредљиве поруке о Маријани из одељења, и то по зидовима школе. Врхунац је прича коју сам потпуно заборавила, а то је да је Звонко организовао своје другаре да претуку Срђана, само зато што га је нервирао. Сломили су му руку. Звонко је избачен из школе.
Ја сам мислила да вршњачког насиља није било пре ратова у старој Југославији. Ето, и за то дугујем велико извињење, осудила сам нове генерације за нешто што смо измислили ми, а можда је постојало и много пре нас.
Поменула сам у дневнику да је разред мог брата, последњег дана осмог разреда, колективно запалио књиге у дворишту школе, и да је једна теткица плакала док је чистила гареж. Онда сам се сетила да је у његовој генерацији, у шестом разреду, неко украо и спалио дневник. Долазила је милиција, али никад нису открили ко и како је то урадио. На то сећање ми је само искочила нова сцена – ми који сами уписујемо оцене у дневник, при чему смо у једном часу изгубили меру, па су нас открили, и било је озбиљних проблема и кажњавања…
У опису екскурзије из нашег осмог разреда, у мом дневнику стоји да већ много дечака пуши, да Мира има момка из средње школе, да је Миљан на екскурзију понео флашу вина, али је разредна то открила и звала његове родитеље. Ја сам то све заборавила.
То се све дешавало овде, у Београду, осамдесетих година прошлог века.
Приче из средње школе су једнако шокантне. У свакој провејава потпуна незаинтересованост за часове и учење (појачана чињеницом да смо учили бесмислене „шуварице“ и имали „усмерено образовање“), сурово и дрско завитлавање са наставницима, бежање са часова већ од прве године, пијанство и прављење штете у хотелима где смо били смештени на екскурзијама. Матурска екскурзија је била у Ровињу, ко је имао дозволу родитеља могао је да оде на излет у Трст, где су неки дечаци крали цигарете и чоколаде, па су нас понудили увече на плажи, и нико се није изненадио нити рекао да неће јер је то крадено. Сви смо пушили и грицкали Нестле са пуњењима којих код нас није било.
Имали смо кланове, никад се нисмо дружили сви заједно. Описивала сам како ми се Снежана смејала јер немам 501, већ неке „без везе“ фармерке. Ја сам мислила да је то подсмевање због облачења измишљено у 21. веку.
Већ од треће године почело је одговарање преко микрофона, то сам (јасно ми је и зашто) детаљно описивала у својим спорадичним обраћањима дневнику. Пљуштале су петице, наставници су коначно били одушевљени нашим знањем. Описала сам случај како сам ја шапутала информатику свим „умреженима“, и кад сам, пред крај часа, искључила микрофон да бих штедела батерију – требало је да потраје целог дана – преко радија сам ухватила микрофон из суседне учионице, где су одговарали историју. Смејали смо се кад се Тањи померила станица, па је уместо шапутања чула хит недеље радија 202. Дакле, то што деца данас варају преко мобилних телефона није ништа ново.
И, заправо, ништа није ново, осим тога што се ми, школе, не боримо више. За то се деци извињавам најгласније.
Јер, како рече мој дивни професор методике Др Наум Димитријевић, „Деца су дивна, и она су увек у праву. Раде тачно оно што смо им дозволили.“
И ја сам својим ћутањем, својим петицама из владања, жмурењем или прикривањем, вероватно као и ви, допринела да деца не упознају границе. Још горе је што сам оне добре мршаво и неубедљиво истицала. Сад не бих ни знала да вам кажем зашто сам све то радила, односно нисам радила, али пробаћу да се променим од идућег септембра. Боље икад, зар не?
Пише: Маја Бугарчић