Поглед у будућност – резултати ПИСА теста 2030. године

16 децембра, 2019

Београд, 2030. година

У конференцијској сали Министарства просвете, у тишини је седело неколико саветника и инспектора. У челу стола је седела новопостављена министарка Марија. Згледали су се, слегали раменима, превртали папире који су били испред сваког од њих. Испред сале су их чекали новинари, и требало је да се договоре како да изађу пред њих.

„Куд је обећао баш 2030?!“ уздахнула је Марија. „Бар још неку годину да је оставио, заборавило би се. Овако сад ја треба да вадим вруће кестење, а нема два месеца да сам дошла на ово место! Шта ја знам о овоме?!“

„Шта је – ту је! Немамо ништа од јадиковања. Од њега се променило још три министра, и сви су понављали исто, обећавали постепено све боље резултате, и коначни скок 2030, ето заломило се нама да објаснимо ову катастрофу!“ рече инспектор Милутин.

„Али, баш последњи да будемо! Па, заиста нема смисла! Нисмо ваљда гори од свих ових земаља!“ Саветница Ивона је гледала дугачку листу земаља, и није могла да верује да је Србија иза свих њих. „Из године у годину падамо све ниже! Рекли су из Савета да ћемо морати да пишемо посебне молбе ако хоћемо да наставимо са тестирањем, јер смо већ деценијама при дну, и кваримо општу слику, а ове године имамо десет процената гори резултат од првог изнад нас. То није мало! Прошле године смо били претпоследњи, али ове…“

„Ма, јасно је мени све! Наставници не раде свој посао, не презентују градиво како треба, није то нека мудрост!“ рече Марија и дубоко уздахну. „И моја деца иду у школу, нема шта да се прича!“

„Само полако!“ рече инспекторка Соња. „На сва звона је од 2020. објављивано да су кренуле обуке наставника, у евро су наводили колико је Европа издвојила и колико је уложено, наставници су одслушали све што је требало одслушати, положили тестове и добили лиценце за рад по промењеној методологији, шта ћемо рећи кад нас питају о томе?“

„Ух… Не знам ништа шта ћемо рећи!“ Марија се ухвати за главу.

„Не можемо баш све да свалимо на наставнике. Наравно, рећи ћемо да не раде како треба, али то треба мудро изнети, некако се оградити…“ рече Соња.

„Можда да се прво оградимо од изјава министра који је дао оставку још пре десет година?“ предложи инспектор Јован. „Да ударимо на то да његове изјаве и прогнозе нису данас валидне!“

„То свакако!“ рече Ивона. „И треба да се оградимо не само од њега, него и од ових који су отишли у међувремену! Али, није довољно. Ипак имамо најгори резултат до сада, мора нешто убедљивије!“

„Шта мислите да оспоримо валидност тог теста уопште? Да поставимо питање ко смишља та питања, и да ли је неко проверио тај тест, колико је у складу са стањем у пракси?“ рече Милутин.

„То ти није лоше. Да кажемо, на пример, ето прошле године је Финска била прва, сад је пета, то показује да резултати и нису баш поуздани! Не може за годину дана да се падне толико, а ништа нису мењали у школству, колико ја знам…“ досети се Марија.

„Тако је. И то што ми стално падамо ниже и ниже, а наши људи кад оду у свет…“ покуша Соња да је допуни, али је Јован прекиде.

„Молим те, немој о томе да су наши најбољи, то је отрцана фраза још из Титовог времена, ту ће те новинари сасећи одмах. То више нико не пије. Дај нешто јаче.“

„Али, јесте тако, наши су најбољи где год да се појаве, а ми последњи на тестирању!“ љутила се Соња.

„Ма, пусти то, који наши? ’Ајде, кога ти знаш да је најбољи? Отишле стотине хиљада, и онда извуку једног најбољег и то је сад вау! Дај, нешто конкретно, то неће проћи код новинара!“ рече Јован. „Мислим да је добро то што смо рекли, да се оградимо од изјава претходних министара, да кажемо да и сам тест није поуздан, онда да оцрнимо наставнике, тиме ћемо придобити родитеље, јер онда деца нису крива, и то је то!“

„Можда није лоше да баш истакнемо да смо обезбедили фондове, да су биле обуке, да су их држали еминентни стручњаци, али да наставници нису то примењивали у пракси!“ рече Милутин.

„То је све супер, а онда ће те питати што нисмо контролисали како се научено примењује, што нису биле инспекције часова, а не само администрације!“ рече Марија. „Можда је боље да извучемо и статистику да најгори ђаци уписују учитељски факултет, па да их и ту облатимо, да кажемо да немамо кадар са којим може да се нешто постигне, ето ми улажемо али џабе?“ рече Марија.

„Немојте толико далеко да идете, онда ће да Вас питају чему онда школа служи, разумете?“ рече Ивона.

„Па, можемо да обећамо отпуштања, наравно, од тога неће бити ништа, него само сад за овај налет, да кажемо да ће наставници бити оштро кажњени јер не раде свој посао?“ рече Марија.
„То није лоше, и обећамо тако неке куле и градове, боље услове рада у просвети, веће плате бла-бла, чиме ће се, као, привући млади и амбициозни људи, можеш мислити, нека таква прича?“ укључи се саветница Радмила.

„Одлично. Дакле, хоћемо ли кренути од оспоравања теста?“ упита Марија.

„Да, одмах да кренемо жестоко. Ево, ја сам извукла неколико најглупљих питања са овог последњег, и да онако са циничним осмехом прочитамо то питање, у ствари можда је боље да истргнемо из контекста понуђене одговоре и да кажемо ’Ето, о таквим примерима се ради, и јасно је да од тога не може да се очекује поуздан резултат’!“ рече Ивона.

„Добро, значи, прво иде прича да је тест непоуздан, притом, ми још увек нисмо чланица Европске уније, то није примењиво на нашу децу, и даје изврнуте резултате. Онда идемо на раније министре који су давали изјаве без размишљања, јер да су ваљали и даље би били на том месту, онда иде напад на наставнике, лоши кадрови у старту, не раде добро, онда поменемо како смо ми урадили све што смо могли, онда претња отпуштањем, имамо ли још нешто?“ упита Марија.

Правила је кратке тезе на папиру.

„Можда да обећамо да наша деца више на тај тест неће излазити, да ћемо имати валидан, проверен и поуздан локални тест, прилагођен овдашњим приликама и говорном подручју, култури и тако то?“ предложи Ивона.

„Одлично!“ Марија дописа и ову тезу. „Идемо. Шта нам Бог да.“ Након што је дубоко уздахнула, устаде и крете према вратима. Остали пођоше за њом. Чим су отворили врата, кренули су да севају блицеви, чуо се жагор међу новинарима, Марија се у глави преслишавала шта све има да им каже.

Аутор: Маја Бугарчић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама